Pročitaj mi članak
Фронтмен “Партибрејкерса” каже да су политичари својим вишегодишњим деловањем обесмислили стварање критичне масе за било какве промене у друштву.
– Убили су нас у појам. Људи верују да ће им неко други решити проблеме. Знају да од обећања из изборних кампања нема ништа, али лакше им је да повере своје животе другима. Та апатија и одсуство одговорности за ближње коштају нас много. Зависимо од милости бескрупулозних људи, и то већини није сигнал да потисне страх у себи и да покуша да остави слободу својој деци – каже Костић.
Укључили сте се у борбу за пијаћу воду у Зрењанину. Могу ли грађани ишта да промене у овој земљи?
– Гледам старије људе у Зрењанину како на раздрнданим бициклима возају канистре воде. Лоша енергија и неприхватљива слика за 21. век. Ако неком на републичком нивоу не кврцне да нам реши основна егзистенцијална питања, слаба вајда да ћемо ми нашим протестима нешто променити. Недостаје нам солидарност, али патријарх Павле је казао да је покушај највреднији.
А угледни уметници, интелектуалци? Где је њихово место, значи ли ишта њихова реч?
– Реч неколицине одважних није довољно гласна да би у људима пробудила храброст. Многи од њих су изгубили самопоштовање у тешким временима, па гледају како да преживе. Много пута се у историји запалила искра када је нико није очекивао, али ми смо потрошили много енергије. Овај народ је уморан. Волео бих када би наша деца успела да се угледају на највредније међу њима и да на тај начин мењају себе и систем.
Шта кажете на рекордни успех једне странке на изборима? Да ли је било правог избора?
– Хватају се људи за сламку спаса. Наш народ воли да га други води и да му прича о слободи. Такви смо, ту нема помоћи. Људи игноришу изборе, јер не верују да ће икад бити боље у Србији. Без вере нема светлости и зато смо у мраку деценијама. Део друштва мисли да ће победници ових избора радити за добробит свих. То је филм који смо гледали неколико пута. Када нестану шарене лаже, народ ће заборавити ове што су сад на власти и поверовати новим месијама.
Ко је изневерио народ?
– Народ је изневерио сам себе јер је поверовао да без поштења и марљивости може пристојно да се живи. Политичке елите су распиривале ту опијеност. Логика ‘Ма може увек горе да буде‘ обесмислила је сваку наду код народа, а вође баш брига док удобно живе.
Да ли неки политичар може да нам донесе добро?
– Може ако победи себе и натера своје окружење да се не бави ситним, јајарским интересима. Он би морао да разбија систем који је годинама зидан. Нисам сигуран да би му окружење то допустило.
Једном сте изјавили да су “Ђинђића убили ко пса”. Да ли је он био онај који је могао да покрене ствари?
– Ми то нећемо сазнати. Издавао се за таквог, али ми смо га брзо неутралисали да нам не би помогао да се променимо.
Има ли хероја данас?
– Има. То су поштени људи који раде марљиво и брину се о ближњима. Они нису поверовали у тајкунске бајке и политичку естраду, већ и даље верују у добро. Када волиш ближње, ти заправо верујеш у бога.
Како памтите Титово време?
– Били смо тада млади и нисмо много марили за комесарске препоруке. Имали смо свој фазон и били храбри да не ћердамо живот. Тада су убеђивали народ да одустане од себе и то се није променило све до данас.
А Милошевићеву владавину?
– Он је био бруталан у репресији. Огољено нам је укидао слободу и много смо енергије потрошили да му се одупремо. Храбрио нас је да стално неке високе циљеве имамо, размишљамо о нашем месту у светској историји. А људи су све бедније живели. Припадао сам групи која је са камиона около викала “Мир брате, мир”. Људи су одабрали да верују у митове и пропаганду са телевизије и зато су пуно платили.
Ови после њега?
– Није било снаге у људима да се промене и погледају напред, а политичари су се, као увек, бринули о себи. Сад нам стиже рачун за “промене” које су се догодиле после 2000.
Је л’ тај рачун велики?
– Јесте, и нема ко да га плати. Политичари и тајкуни неће, а народ не може.
Да ли сте имали понуде да рентирате вашу славу зарад нечије победе на изборима?
– Наравно да сам имао, али није проблем само у партијама већ и у разним организацијама. Зову те, а кад их питаш нешто суштински, они немају појма о томе. Причају ти о Косову, а да никада нису били тамо. Борба за Србију је постала борба за стан у Београду. Многи суштину виде само као лични прелазак из неке уништене провинције на Теразије. Људи хоће хлеб без мотике, а зарађују хлеб уништавајући друге.
Да ли је рокенрол изгубио битку против површности, ријалитија?
– Није. Рокенрол је виталнији од институција културе. Постоји сцена, свира се одлично… Са друге стране музеји су затворени. Неко је рекао да смо сиромашни јер смо некултурни. Све то одговара политичарима. Велика је брука за државу да су јој музеји затворени. То је јасна порука да јој не требају мислећи људи. Ко мисли може да тражи слободу, а то није добро за власнике капитала… и тако укруг.
(Блиц)
