Pročitaj mi članak
Као свој лични беочуг у дугачком ланцу наше књижевности, Владета Јанковић приложио је књигу огледа и критика о српским писцима. Јанковић се тако, после више од деценије дипломатског посла на месту амбасадора наше земље у Великој Британији и Ватикану, и званично вратио на своје београдске књижевне послове.
Књига „Беочуг“, објављена у „Плавом колу“ СКЗ, објединила је изабране чланке, расправе и огледе које је писао и објављивао у распону од тридесетак година. Текстови су о Лази Костићу, Стевану Сремцу, Милану Кашанину, Живораду Стојковићу, Бориславу Михајловићу Михизу, Бориславу Пекићу, Драгославу Михаиловићу, Живојину Павловићу, Јовану Христићу и Љубомиру Симовићу.
Дугогодишњи професор опште књижевности на Филолошком факултету у Београду, који се посебно бавио античком књижевношћу и историјом европске драме, књигом „Беочуг“ показује како је проницљив, обавештен и аналитичан када посматра српску књижевност. Склопио је овај избор, како каже, са намером да покаже како српска књижевност има неке континуитете, да почива на одређеним традиционалним темељима.
КЊИЖЕВНОСТ КАО КИСЕОНИК
* КАКО сте током година које сте провели у дипломатији, налазили простора за бављење књижевношћу?
– Амбасадорски посао у ствари се највећим делом састоји од читања, с тим што лектиру чине углавном новине, депеше, билтени, извештаји, анализе, коментари и сличне досадне ефемералије. У таквим околностима, књижевност има ефекат кисеоника. Оно што ми је у професорској инкарнацији била професионална обавеза, по преласку у дипломатију одједном се претворило у одмор и освежење.
– Нагласак је на извесној конзервативној, традиционалистичкој, академски позитивистичкој боји наше књижевности односно писаца које сам уврстио у избор својих огледа – каже Јанковић, код кога реч „конзервативан“ нема оно значење које код нас преовлађује, већ означава оног који се залаже за вредности које треба очувати и оно на чему се заснива књижевна, културна и национална традиција.
* Да ли су писци сабрани у књизи „Беочуг“, оне карике на којима се наша књижевност држи до данас, и које нас везују за европску?
– Те писце, чини ми се, повезује пре свега угао из којег се у овој прилици на њих гледа, а тај угао је изразито, и свесно, традиционалистички. Осим што су, сваки на свој начин, обележили српску књижевност, они су и природни изданци европске традиције отприлике у мери у којој то важи за српску културу у целини.
* Може ли да се каже да је и књижевност „кантар Србије“, па ако ствари у земљи, економски или политички, стоје лоше, да се то види и по њој?
– Мислим да не може, јер верујем да је овде на делу својеврстан парадокс. Многе уметности (а посебно позориште, сликарство и музика) у временима политичких или економских притисака као да процветају, што може бити вид самозаштите, одушка, али и посебан облик отпора. Иначе, важи општа истина да, када је књижевност у питању, одсуство политичких слобода умртвљује прозу, али даје утолико јачи импулс песничком стваралаштву – очевидно зато што је ту израз посреднији и право значење теже докучиво.
* У тексту о Лази Костићу читамо о његовом добу превирања и силовитих заокрета у политици, науци и уметности. Живимо ли у сличном добу?
– У доба Костићевих „заноса и пркоса“ Србија је у сваком погледу била на успону, а превирања су водила у висине. Данас, у време националних пораза и понижења, општег назадовања и расула, силовити заокрети уступили су место некој врсти тихог труљења.
* Да ли је јавност од српских писаца и песника, више него од осталих уметника, увек очекивала да спремно одговоре потребама својих епоха, да на жељени начин споје родољубље и вредности европске културе?
– Тако је бивало, и бива, у здравим срединама и добрим временима, док је у нездравим и лошим приликама, какве су данас наше, јавност само сведок да се та два појма однекуд љуто сукобљавају и заправо почињу да се међусобно искључују.
* Читамо о Сремцу као о националисти у добром и изворном смислу речи, о писцу који је имао способност да се људска лепота, уместо да је по сваку цену својатамо за сународнике, види и у припаднику друге, чак и непријатељске нације. Недостаје ли нам данас та врста моралне „господске чврстине“?
– Управо је Сремац, којег је скерлићевска левичарска критика кидала на комаде само зато што је био конзервативац и националиста, својим делом показивао да су господа увек господа, а да рђе увек и свуда остају рђе, које год да су вероисповести или порекла. Тако су међу његовим најлепшим ликовима Турчин Ибиш-ага, Јеврејин Моша Абеншаам или Цинцарин Кир Герас, а неки од најмање симпатичних управо српски, посебно брђански, простаци и аривисти.
Сремац је, као сваки прави родољуб, традиционалиста и моралиста, свој народ толико волео да му је недостатке тешко праштао, али му ни то код оновремених мондијалиста није много помогло. Подозревам да би Сремац, да је писао у наше време, код критичара „друге Србије“ пролазио још горе него код Скерлића и да би га ови прогласили у најмању руку клерофашистом.
ПОСЕТА ПАПЕ
* КОЈЕ су шансе да папа Бенедикт 16. дође у Србију поводом обележавања 1700. годишњице потписивања Миланског едикта, и од чега то зависи?
– По мом најбољем сазнању – сада никакве. Државни позив је постојао, али папа, који није само шеф државе већ пре свега верски поглавар, још никада није посетио земљу из које није имао и позив највеће верске заједнице.
Када ће се, и хоће ли се уопште, посета римског понтифекса Србији остварити зависиће искључиво од процене коју о зрелости тренутка буде имала Православна црква, и то не само наша. * Како тумачите вест да је папа пре неколико дана отворио налог на „Твитеру“ и да ће од 12. децембра бити активан на овој друштвеној мрежи? – Као само још један доказ да Римокатоличка црква, такорећи појам за традиционализам, конзервативност и неговање континуитета, уме да ухвати корак са сваким временом.
* Инспиративан је оглед о Кашанину и његовом доприносу сламању окошталих тумачења и митова о српским писцима, рушењу предрасуда. Да ли савремена књижевна критика има такву храброст?
– За такав подухват храбрости би се нашло на претек, али би кашаниновско знање и инвентивност били донекле дефицитарни. Ипак, озбиљно говорећи, предрасуде са којима се у књизи „Судбине и људи“ обрачунавао Милан Кашанин великом већином су биле идеолошког порекла и производ комунистичке ускогрудости. Стиче се утисак да се и данас у валоризацији књижевног наслеђа, из сродних побуда, од стране одрођених игнораната производе нове предрасуде и проскрибују национално свесни писци.
* Нисмо, по Кашаниновим речима, „тражећи излаз на светску сцену сејали само кости; сејали смо и мисли“. Како смо онда дошли до тога да се осећамо као незвани гост у европској кући и њеној културној вертикали?
– Избор текстова који чине моју књигу, у свем њеном академском конзервативизму, добрим делом је и сачињен са идејом да покаже како немамо никаквог разлога, и да нипошто себи не треба да дозволимо, да се тако осећамо у кући у којој смо и сами домаћини. У европској култури ми нисмо наметљивци и скоројевићи, него староседеоци и баштиници старог господства, као што зна свако ко је прошао путем од Хиландара до Сент Андреје. Статус кандидата, па ни само чланство у Европској унији нису улазница у европску културну традицију.
* Кажете да се Пекић издвајао од нашег менталитета који увек тежи претеривању и преувеличавању стварног стања, какво год да је оно. По чему је још он редак пример српске књижевности?
– Пре свега по извесној духовној отмености, која се огледа у мирној самосвести, ироничном погледу на свет и фином осећању хумора, укључујући и онај на сопствени рачун. Али свакако и по хуманистичкој вери у ерудицију и невиђеној радној енергији.
* Говорећи о великој вредности дела Драгослава Михаиловића, наводите на једном месту тврдњу „да се у нашем књижевном поднебљу таленти јављају често, али да се, однекуд, не држе“. Зашто је то тако?
– Највише због одсуства управо набројаних особина које су одликовале Пекића. Самољубље и грчевита глад за афирмацијом и публицитетом често чине да нашим младим писцима лако „улази вода у уши“. Отуда толико одличних дебитантских књига којима следе осредња и збрзана дела, настала из нестрпљења и по цену фаталног мамузања несазрелог дара.
(Вечерње Новости)
