Прочитај ми чланак
Нестајање
(Српска поезија и романса; стихови и рецитује: Анђело Јуркас)
Од првог трена када си ушла у поглед знао сам како ће ићи.
Од првог корака кад си ушетала у собу ниси чула како вриштим.
Нисам ронио дубине, љубави, ма како се касније утапали плитким.
Моје си ремек дјело, сунце, али убија и тишти потреба да све уништиш.
Када сам рекао колико те волим, рекла си да је све то само глума.
Да сам добар у томе, као Гене Хекман, Џорџ Клуни, можда и Пол Њумен.
У свакој другој прилици златио бих ријечи, тај комплимент.
Јучер су хрђаве ости, тај трозубац, само дубље срцу поринуте.
Једино што сам икада глумио је било да нема самоће.
И постављам стол за двоје.
Дупле тањуре, сркнуо бих дуплу порцију јухе.
Сједао мало с једне мало с друге стране.
Лизнуо из једне, друге и највеће ране.
Пустио радио да одради своје.
До краја ноћи чут ће се и Ник Кејв.
Ти би тражила да нисам, да одустанем, да станем, да нестанем.
Стољећима стојим пред твојим прозором, вратима, именуј било чиме, балконом.
Гађан сам говнима и блатом умјесто заматан твојом меком кожом.
Књиге ти, пјесме, есеје пишем,
сваком рјечју се бришем све више и више.
И премда улазим у црвено још увијек тражим одговоре.
Ако се ватром бориш против ватре, чиме се бориш против самоће?
И какав је то луксуз одбацити још живо куцајуће?
Какав је то јебени yин yанг? Добро се кује добрим.
Хоћеш ли одшутјети молим те?
Каква је особа за коју се бориш и када више не постојиш?
Узима ти отиске, поставља скице, тупи о тупом, крије руке и ријечи и лице.
Повлачи канте за смеће и зове гломазни отпад.
Блефира јокере, смије се насилу и када је тропа.
Волио бих да сам снажнији, одважнији, да издржавам све стоички.
Волио бих да гријешим, да поред тебе не бљештим, да ме нека туђа пјесма тјеши.
Да нисмо на махове, да ниси шутјела, жмирила, другима дала да процјењују штету.
Волио бих да нисмо украли оно мало смисла том посуђеном сусједном свијету.
Волио бих да смо обична веза, просјечно сјебана као и свака друга.
Волио бих да нас тетовира страст која је вриједна труда.
Волио бих да нас пере срећа, али не испире љубав.
На жалост, чудо моје, откад си скинула маске, престао сам вјеровати у чуда.
И смијешим се кад сам тужан, дужан сам суза, предајем се комад по комад.
Клечим. Ходам. Скупљају ме криве руке с пута, ветеран сам тога.
Остајем шетати туђим колосијецима скидати осмијехе тисућу других лица.
Затворио сам поглавље среће, махнуо себи из Деведесет и неке.
Ти ћеш се сјетити свега како није било, иза себе спалити опроштајно писмо.
Проћи ћеш кроз мене не питајући за истину и вријеме.
Рођендан сам провео сам, возећи градом слушајући Погуесе, Радиохеад и Р.Е.М.
Живиш цитате напајаш се туђица, туђинаца и туђих ријечи.
Неком си подузетном странцу отварала врата сједала у крило
Одиграла све своје трикове и позе претварала се као да нас никада није било
И то је било с пуно трептања, брбљања, кокетно и мило
Послије си му скинула гаће сјела на курац, попушила обоје и сркнула пиво.
Нећеш се ваљда брисати ручником ни јебати с презервативом.
Онда запиши у књигу жалбе и напиши све што је пошло криво.
Можда си најдивнија ствар смишљена откад је крух на кришке нарезан,
Откад су лопову одсјекли руке, откад је Јуда проказан.
Откад су лажову рецнули језик, убојици у срце сасули олово и челик.
Откад си одредила име моје муке, откад су ме бездушни гурнули теби.
Али, више бих волио да си мање ствар, а више стварна, да ниси данас него давна,
да си мање лутка а више жива, да схватиш како за кривњу не треба измишљати кривца.
Да не тражиш живот на аутопилоту нити ми режираш улогу у свом приватном хорору.
Можда си најдивнија ствар откад је свијета, али бих волио више да си стварна него лијепа.
Када људи који воле од љубави оболе остаје тек јад оних који то дозволе.
Па ако је од додира и погледа траг само кајање, вријеме је за починак.
Назови то предајом,
назови љубављу,
назови нестајањем…
само пусти нека трајем.
