Pročitaj mi članak
Мајка Радована Караџића, Јованка Караџић
Мајци Радована Караџића
(Народна епска песма; гуслар: Милош Шегрт)
Др Радован Караџић (Петњица код Шавника, 19. јун 1945) је српски психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске, те један од оснивача и први председник Српске демократске странке (тада Српска демократска странка Босне и Херцеговине). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.
Биографија
Караџићев отац Вуко био је занатлија, обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет у Сарајеву (специјализовао је неуропсихијатрију). Део школовања провео и у Сједињеним Америчким Државама. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин – православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил.
Прву књигу је написао 1966. године.
Политиком је почео интензивно да се бави 1990. године када је изабран за председника Српске демократске странке. У току 1991. године Радован Караџић се, као члан Координационог тела Конвенције о Југославији, на чијем је челу био Драган Ђокановић, председник Демократске странке федералиста, залагао за очување демократизоване савезне државе.[С обзиром да су муслиманске и хрватске странке из Босне и Херцеговине биле против останка БиХ у саставу Југославије, Караџић се, са другим српским политичарима из БиХ, наредне 1992. године, ангажовао на стварању Републике Српске која је Србима, у Босни и Херцеговини, требало да обезбеди останак у југословенској федерацији.
Сматра се изузетно стрпљивим, сталоженим, слаткоречивим и вештим преговарачем. Изабран је за председника Републике Српске 12. маја 1992. године и остаје на тој функцији све до 30. јуна 1996. године. Под притиском тадашњих београдских власти и света, Караџић је на мировним преговорима у Атини условно прихватио Венс-Овенов мировни план, који је Народна скупштина Републике Српске потом одбила. То је проузроковало потпуну блокаду Републике Српске од стране Савезне Републике Југославије.
Караџић није био члан делегације Савезне Републике Југославије (у српским медијима: заједничке делегације СРЈ и РС) на дејтонским мировним преговорима; чланови делегације из Српске су тада одбили нека од коначних решења, али прегласани гласовима делегације из Југославије. Сам Караџић је 1996. године под притиском држава чланица контакт групе и председника Србије Слободана Милошевића напустио политички живот и председничка овлашћења пренео на потпредседницу Српске Биљану Плавшић.
