Pročitaj mi članak
Душа словенска
(Текст, музика и пева: Ђорђе Балашевић)
Ношен дахом сна долетео је црни голуб на мој длан.
Зашто, ко да зна, ал то сам јутро дочекао уморан.
К о да сам и ја летео с њим, крилима тешким, оловним,
и видео свет сакривен иза златних облака.
Ако умрем млад, посади ми на гробу само рузмарин.
Не дозволи тад да направе од тога тужни трећи чин.
Нек ми не држе говоре, нек другом плету ловоре,
ако умрем млад, заустављен у кораку и сну.
О, загрли ме сад, јако, најбоље што знаш
и немој црној птици да ме даш.
О не, не брини, проћи ће за трен,
ја сам само мало луд и заљубљен.
У мојим венама давни север самује
и ја понекад не знам шта му је,
што лудује, од среће тугу тка
моја проста душа словенска.
Уплаши ме сјај милион свећа кад се небом попали.
Где је томе крај? За ког су тако дубок зденац копали?
Зашто се све то дешава, дал цовек иста решава
ил смо само ту због равнотеже међу звездама?
О загрли ме сад…
