Филм „Топ је био врео”, у режији и по сценарију Слободана Скерлића, отвара 42. Фест, у Београду 28. фебруара, у Сава центру. Филм је настао у копродукцији Србије, Републике Српске и БиХ, а као продуцент појављује се Тихомир Станић.

Непосредно пре овога датума у „Лагуни” (после издања „Вија принта” и „Вулкана”) биће објављено ново издање истоименог романа Владимира Кецмановића, по коме је филм и снимљен. Међутим, и поред договора са продуцентом да ће учествовати у филмској адаптацији свог романа, Владимир Кецмановић није имао утицаја на ток снимања, па ни на завршетак који је у роману најупечатљивији …

Роман „Топ је био врео”, када се пре шест година појавио, изазвао је бурне реакције јавности и због завршетка у којем младић пуца на Сарајево, где „смрт долази кроз зид, и на врата“. Последње речи романа су „и пуцао сам, пуцао“… Како сада видите полемику која је у једном делу овај крај видела као великосрпску агресију?

Да, било је разних антикњижевних тумачења романа. С тим се наставља и данас, што ми годи, јер је доказ да тај роман одолева зубу времена. А једна од улога уметности јесте да провоцира глупаке и медиокритете… Ипак, бисер непроцењиве вредности остаје „досетљивост” неког Златоја Мартинова, панчевачког самозваног „херменеутичара”,који се на самом почетку полемике, и то баш овде, у „Политици”, јавио са питањем зашто дечак пуца на Сарајево, уместо на српске положаје!? Предложио сам му да за своју душу напише крај у коме би дечак, на пример, сео на аутобус и отишао у Панчево да га пита шта да ради…

Тај завршетак, вишеструко саркастичан и симболичан, важан је и за карактеризацију главног јунака, и као закључак противречне теме рата. Како овај завршетак видите на филму Слободана Скерлића?

Десило се да је, уместо мог дечака, у Панчево отишао редитељ филма, који је, како се испоставило, такође имао идеју да прчка по роману. Да ли није схватио то што је тамо чуо, или је умислио како није паметнији само од књиге него и од њеног панчевачког „тумача”, углавном, крај не личи чак ни на „херменеутичареву” верзију. Пошто недостаје уметничка храброст за доследност поенти романа, која је неодвојива од чињенице да дечак тражи да пуца, ту се пије, пева, кревељи, натеже око топа… Мало се пуца по Сарајеву, мало се топ врти лево-десно – горе-доле, мало се окреће према небу, мало се пуца у публику. Као у аматерском позоришту. Држ’, па…

Да ли сте током снимања филма били консултовани у погледу сценарија, промена које се односе на фабулу романа?

Договор са продуцентом Тихомиром Станићем био је да ништа неће бити рађено без моје сагласности… Он је одабрао редитеља без нарочитих референци, ког ће, обећавао је, „држати под контролом”. Већ код прве верзије сценарија, коју је редитељ понудио, било је, међутим, јасно да су ствари измакле свакој контроли, укључујући контролу здравог разума… У том сценарију крај је био достојан боливудске Ц продукције. Следећа варијанта је, већ, била на нивоу Холивуда. Али, холивудске Ф продукције, ако тако нешто постоји. Нешто што је личило на пародију „тексаског масакра моторном тестером”… На крају је снимљена та, трећа верзија краја, која, осим повремено на лажне снове поменутог дрвеног „херменеутичара” не личи ни на шта… Предложио сам продуценту варијанту по којој би се катастрофална штета која је учињена на снимању, у монтажи без трошкова могла исправити, али, продуцент се хвата за главу, у дуговима је, нема утицај ни на монтажу… тако да ће та бурлеска да остане…

Бобан Скерлић је у једном интервјуу изјавио да је с вама водио само „куртоазне разговоре”, а да његов филм представља „ударац у плексус лажним патриотама”.

Кaо што рекох, после Боливуда и тексаског масакра, покушај озбиљног разговора с редитељем великодушно сам препустио продуценту. И моји контакти с њим су, заиста, били куртоазни. Или, не, „куртоафрика” се намеће као примеренији термин… A то друго му је опасан фазон. Чик нек неко каже да му се синеастино сочињеније не свиђа и испадне „лажни патриота”… Заправо, с таквим крајем, његов филм представља ударац у плексус браћи Лимијер, која, гарантовано, од бола већ почињу да се преврћу у гробу.

Да ли, као писац, своје јунаке видите кроз улоге Аните Манчић, Мухамеда Дуповца, Славка Штимца, Николе Ђуричка…?

И пре „Топа” сам Аниту Манчић ценио као глумицу. Али, морам да признам, визуелно ми се није уклапала у замишљени Тиџин лик. Показало се, међутим, да је реч о колосалној уметници која је чак и мене успела да убеди како је Тиџа управо она. Кључна Тиџина сцена у Анитиној изведби је чисто глумачко ремек-дело. Анита Манчић и два сјајна дечака, Станислав Ручнов и Мухамед Дуповац су – да нема те туге од краја, и траљавог и досадног почетка у ком се стилски мешају бабе и жабе – могли да извуку филм… Њих троје су, уз друге одличне глумце – бриљантног Енвера Петровција, на пример, или одличну Сандру Љубојевић која представља глумачко откровење – највеће жртве неозбиљности оних који су водили овај „пројекат”.

Не делујете као неко ко се спрема за црвени тепих, да ли ћете се појавити на отварању Феста?

Плашим се да ћу тог дана имати неке неодложне обавезе.

Својевремено, говорили сте и о томе да у српској прози још ваљано није обрађена тема последњих ратова, сада су пак актуелни разговори о Првом светском рату. Лик Србина злочинца у западном свету ево опстаје већ читав век, опстаје и међу нама као неки вид „комплекса”. И шта ту да се ради?

Да се не одустаје од истине. А истина је да Принцип пуцао у окупатора… Чињеница да су Принципов гест Срби „скупо платили”, на чему неки инсистирају, додатно нас обавезује да од те истине не одустанемо. Они, међутим, који због тога што се њихов сународник борио против окупатора имају комплексе, могу да се обрате установи која је надлежна да комплексе, нажалост, углавном безуспешно лечи…

Босна из Андрићевих прича земља је у сталној опасности од латентне мржње. Како сада видите ново босанско пролеће?

Tек ако би бошњачки демонстранти, као и јужнобалкански уопште, на транспаренте ставили Принципов лик, постојало би зрно наде да се нешто суштински променило. До тада ће то бити као што је сада – лажно левичарење иза ког се крију примитивни шовинизми, стављени у службу нешто мање примитивног, корпоративног колонизатора…

(Политика)

Ознаке: Владимир Кецмановић, интервју, Фест