Dve godine su prošle od početka okupacije bioskopa "Zvezda" na Terazijama. Za to vreme se svašta izdešavalo, a jedan od okupatora Luka Bursać u intervjuu za B92.net priča o borbi sa komšijama, kako im kradu struju, šta se dešava sa bioskopima 20. oktobar i Voždovac, ali i šta će raditi dalje.

Две године су прошле од почетка окупације биоскопа „Звезда“ на Теразијама. За то време се свашта издешавало, а један од окупатора Лука Бурсаћ у интервјуу за Б92.нет прича о борби са комшијама, како им краду струју, шта се дешава са биоскопима 20. октобар и Вождовац, али и шта ће радити даље.

„Ми сада да снимимо филм, исплатили бисмо га за 15 дана емитовања у Звезди. Више би људи тај филм гледало у Звезди него у Синеплексу. Овде би дошло 350 људи, а тамо 80“, каже на почетку своје приче Лука Бурсаћ, окупатор биоскопа ‘Звезда’.

Завршио је режију на Факултету драмских уметности. Како каже, филмаџија је. А шта ради у слободно време? Воли да гледа филмове данског режисера Николаса Виндинга Рефна (и све друге) и бави се окупацијом биоскопа “Звезда”.

„Не мораш да имаш ни Долби систем, ни фотеље, ни плафон ни 3Д. Не мораш да дајеш 30.000 евра да би емитовао блокбастер. Битно је да размишљаш и да освестиш. Овде се трговци питају за све и ја то разумем. Неко је то купио и хоће да прода. Питање је зашто му је то дозвољено”, наводи он.

Осим тога, пита једну ствар – како смо дошли до тога да нам од дистрибутера филмова зависи читава филмска индустрија?

“Београд филм’ је било предузеће које је имало 14 веома атрактивних биоскопа на веома атрактивним локацијама. Продати су и затворени. Онда је један отворен – Звезда. Додуше, мало милом, мало силом. Група младих људи пре две године одлучила је да Звезда не може да буде затворена.

Неки су са Факултета драмских уметности, али има и осталих – “има волонтера, оних који су ту 24 сата, дипломираних глумаца, један од момака који је дошао и као ушао у тај неки незванични покрет је уписао режију ове године. Један је натуршчик, један је недипломирани глумац, један је редитељ, има зубара и политиколога. Има различитих карактера, типова и струка”.

Најстарији биоскоп на свету

„Допустио си да зграда из 1903. буде третирана као клозет. У Бирмингему постоји најстарији биоскоп на свету, из 1907. је и даље је активан. Овај наш биоскоп је био атеље Милана Јовановића, дворског фотографа. Адаптиран је у биоскоп 1906. године. Да ради имали бисмо најстарији биоскоп на свету. Људе боли патка за то и то је оно што је мени невероватно. То има потенцијал, туристички, финансијски, као споменик…“

Један од окупатора Лука Бурсаћ у интервјуу за Б92.нет причао је о свим проблемима биоскопа, о комшијама, катрану, струји, осталим биоскопима и свему што се дешавало.

“Имали смо око 90 пројекција овог лета, за две године рецимо да је дупло. Овог лета преко 90, рецимо да их је било око 200 и 300 укупно. Мислим да је сад, само овог лета било само око 30.000 људи. То је статистика, то нешто значи. Очигледно је да су потребе грађана другачије него што се презентује”, каже он.

Две године су прошле од тог дана, у четвртак увече у биоскопу на адреси Теразије 40 прослављено је 685 дана окупације. За последњу пројекцију овог лета приказали су југословенски филм „Двоје“ Александре Саше Петровића. Припада остварењима тзв „црног таласа“ садржи и романтичну сцену између Бебе Лончар и Михе Балоха снимљену 1961. године, управо на летњој позорници биоскопа Звезда.

“’Биоскоп ’Звезда’ је пример на ком нивоу функционише култура у овој земљи. Све ово што смо успели да видимо нам говори да постоји једна врста политике која можда није намерна, али је свакако погрешна. Везано за културну понуду, у овом случају филмску, репертоарску и биоскопску. Ово ми је пружило увид и наду – отворили смо средином јуна и константно смо имали посету од 150, 200 људи, понекад и 300. Наравно, има то везе и са реперотоаром, али суштина је и да други фактори утичу на то. То је оно што смо ми видели, а нико други није”, наводи Бурсаћ.

На пример?

Данас су ми баш рекли, другар Момир Милошевић је направио филм „Отворена“, линчовски, експериметналнији, али питак. Сви се жале да је прве недеља имао укупно 83 људи. Ми смо га пуштали, имао је 350. Сада откривају факторе, зашто је то тако, жале се колеге из струке… Ми смо прави пример шта треба радити, треба се бавити тим стварима.

Који су то остали фактори. Цена карте?

Свакако је због цене. Али ту су и дистрибутери, маркетинг, тематика филма… Главни фактори су они који су полуполитички, односно социјални. Наравно да постоји гомила отежавајућих околности, пиратерија и оно што ми радимо, што је спорно и противзаконито, нико то не пориче. Ако ово схватиш као социјални експеримент јасно се указује шта је проблем, то је свакако цена карте.

Пре једне од пројекција један од твојих колега је причао вашој борби са комшијама биоскопа. О чему се ради?

То је некако симптоматично за српско друштво, да свакој врсти иницијативе на крају дође главе комшија, комшијски приступ. Не знам ко су ти људи, имамо неке полуинсајдерске информације, али то је све рекла-казала; да су то неки маторци који су тражили реституцију, па су се уселили, одмах ти буде јасно какав је то тип карактера. Баш смо се пре неки дан свађали с једним који живи на углу, а који је држао изложбу када смо се уселили и то неку антикапиталистчку, полулевичарску.

Онда њему као смета бука па нас гађа парадајзом, теглама, сијалицама… Тако да је није црно-бело, доста је чудно. Једино што знам је да су то лоши људи, пружали смо им могућност за дијалог, комуникацију, звали смо их, неколико пута смо покушали да дођемо до неког заједничког решења, никада нисмо успели, увек су само ишли ђоном.

Шта се десило?

Прво су цело платно гађали катраном, онда се неко попео и исекао каблове, недељу дана пре тога су нам украли појачало и миксету… Одустали смо од тога да се жалимо – ту си, пробај да се заштитиш, али свакако идемо даље. Ми стално водимо дебату између себе да ли да их пријавимо, али као нећемо да се понашамо као они.

„Случај ’20. октобар’

„У биоскопу ‘20. октобар’ је тек лудило. За разлику од Звезде комшије тамо пружају подршку, али постоји нека рупа која је у фасади зграде на зиду који се ослања на златару. Постоје неке претпоставке да је неки тип био у талу са некима који су хтели да обију то, онда је комшија стављао сензоре… Свашта се дешава. Иначе је тераса 20. октобра, који се налази у Балканској улици издата комшији, неком Црногорцу, за 700 евра. Он сад то рентира за снимање спотова. Мислим, лудило. Српска посла. Ко зна шта је све овде било, ко је ту коме рентирао“.

Они су иначе ангажовали адвокатску канцеларију која ургира преко министарства и то су адвокати који су ангажовани 24 сата дневно. Оног тренутка када ми имамо неки конфликт са комшијама који може да буде на нивоу расправе са прозора, сутрадан нам долази инспекција. Имали смо до сада финансијску, туристичку, комуналну, полицију…

Како сте прошли?

Како кад… Сада смо и ми развили неке механизме којима се бранимо, имамо правну службу. Као са Голим отоком, хоће да нас затворе. Сад, да ли са посредством овог директора или самовољно не знам, али то је онако једна тенденциозна усмерена борба против нас.

Стигле су вам и пријаве…

Мислим да су прекршајне, али имамо их још од прошлог лета. Имамо и актуелно суђење које је у току са тренутним директором, мислим да је баш јуче било рочиште које је одложено.

То је одвојено од комшија, са њима се све своди на буку. Притом су и они надзидали тај спрат, та цела зграда је као технодром, када уђеш унутра неке катакомбе.

Такође, проблем је и са струјом. Шта се ту дешава?

Нама очигледно краду струју, мени сада није јасно ко то ради. Имамо три бројила, долазио је човек електричар – погасимо сва светла и све, бројило и даље ради, неко краде струју. Да не грешим душу, да ли је госпођа која продаје шешире или неко трећи…

Постојао је и фонд за струју, али вам је током пљачке украден сеф у којем је било 100.000 динара.

Да. Свакако се трудимо да плаћамо струју. На почетку смо имали много више ентузијазма. Иначе, тада су и рачуни били већи, био је зимски период кад смо тек ушли унутра. Постојао је и дуг за струју и то смо хтели да покријемо. Тада је било много више донација и свега. У једном тренутку се испоставило да постоји проблем, постоје ЕПС Снабдевање и Електродистрибуција. Хтели смо да платимо струју, али никада нисмо добили информацију где треба да се плати.

И онда смо од овог лета само почели да упаћујемо на жиро рачун, онако симболично. Мислим, не симболично, онолико колико се потроши, али мени је жиро рачун симболичан. Више из неке моралне обавезе, не знајући где те паре стварно иду. Између 10.000 и 15.000 месечно плаћамо, то је за период када смо у биоскопу. Где то легне, ко зна.

Идете на паузу преко зиме, шта ће бити после?

Пауза преко зиме, неће бити до пролећа ничега. Нећемо изаћи, али околности ће се променити.

Како?

Видећемо шта можемо да урадимо после паузе. Правна ситуација је замршена, нас нема много.

Колико тачно?

Између 15 и 20. Свако ко дође је окупатор и ми гледамо колико год можемо га укључимо у рад. И ми понекад намештамо пројекције док људи улазе у салу, могу да помогну, ураде нешто, баце ђубре… А у сам биоскоп су долазили свакакви, био је тај један са кером на почетку који је лајао целу пројекцију па смо морали да га изведемо напоље. Људи су конформисти, зато нас и има 15. Од 200 смо се свели на 15.

Ми смо сада једна иницијатива, па макар ту био један човек, која функционише без било какве подршке, надокнаде, било какве декларисаности, политичке подршке. Стварно смо сами, апсолутно смо сами не само против државе него и читавог света. Функционишемо на основу сопствених правила и тако ће бити колико год будемо могли. Спремни смо на последице и с тиме се суочавамо свакодневно.

Причај ми о почетку, упаду, чишћењу, камповању по зими…

Кренуло је стихијски, има гомила текстова о томе. Прва група и први налет имали су конкретнија политичка очекивања. Свело се на групу људи која се бави одржавањем биоскопа, али мислим да то не умањује значај политичког геста. Тај први налет је трајао шест месеци. Тада смо спавали у биоскопу, стварно смо то тада доживљавали као ратно стање. За нас је било буквално питање живота да ли ћемо тај биоскоп да сачувамо, по сваку цену. Било је и напада, физичких… Појављивале су се групе којима је то сметало идеолошки, људски, бранили смо се. Временом смо и ми постали мудрији, еволуирала је читава ствар, начин на који борба може да се продужи и опстане. Људи који су били ту су после одређеног времена организовали су протест ‘Не да(ви)мо Београд’, то је тај НГО сектор који је за то плаћен.

Ово наше је било одраз аутентничног бунта који и даље опстаје, јер ја ако причам на нивоу своје струке, као филмаџија, за мене је ово много већи ризик него за неког политичара и школованог политичара који је за то плаћен. Он ништа не ризикује, он се бави тиме. Ја ризикујем. Врло често добијамо пацке од диструбутера зато што илегално пуштамо филмове, врло озбиљно ризикујемо и неке неки лични кредибилитет, поготову они који су афирмисанији; Милан Ђукић, редитељ, чији филм је на пример тада одлазио у дистрибуцију.

Било је коментара да је ово све самопромоција, али то је пало у воду, ми смо и даље ту и нико од нас нема намере да буде биоскопџија. Сваки дан је једна врста спајања онога чиме се ти заиста бавиш, одлазак од тога шта волиш да радиш. Када то није што ти радиш јер не постоји ништа друго, онда ту постоји ниво жртве. Не желим да нас представим као јаднике и мученике, нисмо то, али постоји један ниво одрицања.

У преводу, ти кажеш да ви од чувања Звезде не живите.

Тако је. Живимо за то, не живимо до тога. Наравно, не сви, има нас различитих. Некоме је ово све у животу.

Како се то завршило са њима?

Ми смо њих буквално истерали напоље, то јест сами су отишли. То говори о њиховом потенцијалу, млађи смо од њих, мање нас је било. Није довољна борба ова. Они су експозитура, полтронска и све то што раде је аматерског типа. Инструментализовали су младе уметнике, као што су сада инструментализовали Савамалу и Београд на води. Незадовољнство тражи једну врсту манифстације. То је ништа сем опортунизма. Увек сам сматрао да револт треба да буде одраз нечега аутентичног, ако ти нешто смета онда тражи начин да то искажеш.

Код њих је то пословна ствар, са њима си само сарадник у најбољем случају. Са њима, ти си чинилац у постизању њиховог циља. То се види у борби против Београда на води. То се види и по финансирању, није чак ни теорија завере. Подједнако су политика као и они против кога се боре, зато је то труло, зато неће превазићи број који имају. Наравно, не желим им зло.

Када сте се последњи пут чули са формалним власником, Николом Ђивановићем?

Јако давно. Де факто је то Никола Ђивановић, а сада званично директор тог предузећа које је поново постало активно у Агенцији за привредне регистре је Мирослав Ценић, фирма Београд филм. То званично постоји као фирма, мислим као друштво са органиченом одговорношћу.

Да дође неки потпуни странац у Србију и да те пита шта је то окупирани биоскоп Звезда, шта би му одговорио?

Звезда је за мене бунт. Лични бунт против наметнутог. Цео живот имам проблем са ауторитетом, а никад нисам проналазио себе у колективним протестима, вероватно из истих разлога. За разлику од неких колега који су привучени привременим хајпом напустили биоскоп чим је медијаска пажња спласнула, ја сам се најбоље осећао у тишини. Та тишина у центру и вакуум који те усиса чим уђеш у оронулу зграду је нешто невероватно. Потпуно искључење живота и рупа у времену. У свакој цигли зграде осећа се старост и историја, енергија прошлости.

„Случај ‘Вождовац'“

„Вождовац је општина од 200.000 становника, постоји иницијатива грађана са 16.000 потписа да се биоскоп врати својој намени и он је био управо због тога често био средство политичке манипулације. То су радили и Вучић и Тадић, вероватно и Коштуница, можда чак и Слоба. Затворен је 1997. године и више никада није отворен. Ја сам га последњи пут посетио пре неколико дана, тамо су сада само три пијана портира. Он би био можда и значајнија ствар од биоскопа Звезда. У горем је стању, али тамо је тек неопходан. Све горе до Трошарине, Вождовац који је највећа градска општина нема ниједан биоскоп. Чак ни ‘Стадион’ нема биоскоп. Није џабе био ту, сјајна је локација. Не ради се о згради као овде, нека се сруши, нека се подигне нови. Треба да се размишља у смислу да постоји потреба“.

Нико више не пристаје да буде отпадник у друштву које ствара отпад, бити тако нешто, па чак и привремено, доживљавам као личну победу. У времену свеприсутног конформизма, подсетити неког на старца који ћути у удаљеној вукојебини али и те како има шта да каже о животу – јесте разлог окупације Звезде, и то нам се уз све напоре салонских теоретичара не може оспорити.

Већ три дана пословно пратим Бундестаг, делегацију која је овде, као фотограф, за кинту. Пошто су они прилично отворени и либерални по питању било каквог дијалога, баш сам размишљао шта бих им рекао. Шта бих рекао некоме ко може да помогне? Онда сам се сетио ко је све долазио ту. Ципрас, долазио је Саша Радуловић пре кампање… У суштини је ово у једном тренутку имало политички потенцијал који је одређеним опортунистима могао да помогне у политичкој каријери. Нисмо били толико политички писмени, упућени у те методе и механизме, ми смо то одбијали. То се у суштини показало као велика мудрост. Ни у једном тренутку се нисмо декларисали. Могли смо да будемо као млади огранак Доста је било, СНС…

Ово за нас представља веома интимну и личну ствар. Доследни смо томе. То може да звучи некако метафизички, али није. Ово је прво наше упознавање са нама самима, са једном врстом одговорности, а то је нешто што је много драгоценије од тога да као уђемо у неке правне, формалне оквире. Спасти ову зграду свакако значи помак у локалној и културној политици. Држава се показала као дисфункционална, не осуђујем, то је логичан след догађаја.

Само што мислим да људи који осећају неку врсту одговорности и можда имају потенцијал да тако нешто ураде, мислим да би требало пустити их на миру. Ако бих тражио помоћ то би било у смислу да нам ђубретари који су разбили прозоре не навлаче беду на врат, сви други фактори који треба да се испоштују то је след који ће доћи са нормализацијом. Није био циљ да упиремо прстом него да нешто урадимо.

А сада замисли да дође неко ко никада није гледао ниједан филм, неко ко никада није ни чуо да филм постоји и пита те шта је то. Шта би му рекао?

Филм је врста манифестације духовног. Наравно постоје различити филмови. Он је медијум који се користи у различите сврхе -за профит, политички… Ово је био вапај духа, а у исто време и политички чин. Имали смо огроман проблем да то у исто време и спојимо и раздвојимо. Ретко човек може да буде и једно и друго. Људи функционишу на различите начине, као хирург и поп. За мене филм је емоција, дух и емоција. За мене је флм све. Краљ свих уметности, у њему је сублимирано много других уметности. Као такав је уникатна ствар. Све. Дух једног народа.

Биоскоп је најбољи пример, не могу да кажем ни приватизације, немам ништа против приватизације, већ против криминалног неосећаја који је суров. Ту нема кривца, мада постоје, макар били део представничке власти. Омогућити тако нешто је злочин, ко год да стоји иза тога. Ми свакодневно указујемо на то. Ако нама 350 грађана долази да гледа филм сваког дана, са све оном жутом флеком на платну и плафоном који ће да отпадне, онда мора да грешиш негде. Има жеље, има енергије.

Слободан Маричић (@SlobodanMaricic)

Izvor: b92.net

Oznake: najstariji bioskop na svetu, Slobodan Maričić, Srbija