Пре двадесет и пет година , на данашњи дан , преминуо је Павле Вуисић , један од највећих глумаца који је живео на простору бивше СФРЈ . Вечни боем , вољен свуда где се појављивао , а волио је само своју Сули – Мирјану Вуисић , с којом је провео пуне 32 године у браку .

Евоцирање успомена на детаље из његове свакодневице ни данас никог не оставља равнодушним , иако је , како се Телеграф уверио на лицу места , његов гроб данас , на годишњицу смрти , није нико посетио .

На Новом гробљу , у “ Алеји великана “ налази се велики споменик од белог мермера . На том месту је породична гробница Вуисића у којој почива чувени Паја .

Како смо се уверили , велики бели гроб на парцели 78 нико није обишао , нема запаљених свећа , као ни вијенаца , ни цвећа , а из саксија расте коров . Занимљиво је и то да гроб с потписом каменорезачке куће “ Тепавац “ нема на себи урезан крст , али су зато ту имена с годинама смрти других Вуисића – Душана , Мирјане , Радмиле и Добриле .

Р . М . ( 36 ) , радник гробља , тврди за Телеграф да на мермерну столицу постављену испред вјечне куће чувеног глумачког боема ретко ко седне .

– Одавно нико није био , дође понеко , запали свећу , али не знам да ли су то чланови породице или његови поштоваоци .

Вуисић је презирао интервјуе , а када је Удружење филмских глумаца одлучило да му да највећу филмску награду глумаца Србије “ Славицу “ , написао је :

“ Чуо сам од много поштоване и цењене секретарице Снешке да сам кандидован од Удружења за још некакву награду , па пошто сви знају да за никаквим наградама не жудим , молим да из ове кандидатуре будем искључен . Београд , 1986/06/30 . С поштовањем Павле Вуисић , ср . „

Колико његова природа није марила за публицитет и признања говори и његов телеграм РТС – у :

“ Не могу снимати Новогодишњи програм . Стоп . Не зовите ме . Стоп . Од сутра сам у Грчкој . А управо , да ви речем , дојадило ми је више да се керебечим . „

Ко зна како би данас изгледао српски филм да се почетком педесетих година протеклог вијека није појавио легендарни Паја . Десетог јула 1926, када је великан глумишта дошао на свет , нико није ни помислио да је рођен уметник који ће променити дотадашњи тренд оживљавања ликова пред камерама и на потпуно другачији , комичан и ироничан начин освајати гледаоце .

Упркос чињеници да није био школован глумац и да је својевремено маштао о томе да постане правник , један од највећих филмских уметника Србије током свог глумачког века одиграо је преко сто улога на којима су му тада завидели , а ситуација није другачија ни данас .

Међутим , и поред свог талента , ретко је добијао главне роле . Једни су заступници тезе да их није заслуживао , а други су пак тврдили да их сам Павле никако није желео .

Легенде каже да је Павле умео да одбије и најбољу понуду за филм како би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у своје омиљене кафане којима је свакодневно изнова налазио нове замерке .

– Волео је друштво , кафану , реку , да се увек нешто дешава . Ујутро никад није знао где ће завршити и куда ће га ветар тог дана однети . Једино је знао куда ће кад је имао снимања , а то му је тешко падало . Волео је да зида и гради , имао је смисла за детаље , знао је за цаке . Волео је бродове , Аду Циганлију . Имао је сплав и чамце , ни сама не знам колико их је променио, продао или поклонио . Више чамаца поклони него што прода , а онда направи друге , и тако укруг . Говорио је оно што је мислио . Стварно није имао обзира ни према коме . Интересантно је , међутим , што никад није хтео да иде у иностранство . Многи су му нудили посао у копродукцијама , није хтео ни да чује . И ја сам га молила да идемо у Енглеску . Наравно , безуспешно . Режим је њега , напротив , волео . Био је пожељан у сваком филму , добио много награда , чак су хтели да му дају и Авнојеву , али је од тога бежао . На крају је сео и написао да не жели ту награду . Кад је добио Славицу , данашњу награду Павле Вуисић која се традиционално додељује на фестивалу у Нишу , није хтео да је узме . Код Тита је био само једном, после премијере филма “ Битка на Неретви “ – испричала је глумчева супруга Мирјана присећајући се колико је и сама избегавала пројекте на којима би као филмски радник радила с њим .

Нико ко га се сећа не каже да је био лош , већ просто није волео да глуми и ту професију је сматрао крајње неважном и небитном . Никада није изговарао текст како је написан , није прихватао своје материјално учешће у филму , непрофесионалност , губљење времена . Свој је рад одмах наплаћивао . Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног фаха , који је могао подједнако сугестивно да игра све што одговара његовој робусној и питомој природи .

Иако у својој близини није волео велику децу ни непознате људе , малишане је обожавао . Они који га познају често говоре да је сатима , нетремице умео да посматра бебе , а онда да им препричава сваки њихов покрет . Онолика громада у тренутку би се трансформисала и у најмање и најнежније маче чим би се приближио оним најмлађима .

Мада се тачно знало где је његово место у кафани , које пиће пије и у ком временском периоду жели с неким да разговара , деци је дозвољавао да му свашта раде . Чупали су му бркове , вукли га за обрве и образе , а он се на све то само слатко смејао . Чим би мало поодрасла нису смела да му прилазе ни на метар ако није добре воље , а шта би се десило кад би поставили неодговарајуће питање , то нико није желео ни да замисли , а не да сазна . Оно што је сигурно јесте да је до смрти жалио што није успео да постане родитељ.

У лето 1988. откривено је да је оболио од карцинома с којим се борио свега три месеца , а издахнуо је у шездесет другој години . Били су то месеци када му нико и ништа није одговарало . Престао је да одлази у кафане и умро у самоћи . Његова последња жеља била је испоштована , па му нико од колега није присуствовао сахрани . Отишао је у тишини . Без помпе . Оставио је дубок траг у филмској уметности у којој је био маестралан , а коју је подједнако маестрално презирао .

БИОГРАФИЈА Павле Вуисић

Павле Вуисић рођен је 10. јуна 1926. у Београду , где је остао да живи све до своје смрти 1. октобра 1988. Дјетињство и ране дане провео је на улицама међуратног Београда који се таман опорављао од једног и припремао за Други светски рат . Међутим , овом тада дечаку то није представљао проблем , јер је још од најранијих дана хватао маглу и тражио погодну екипу с којом би могао да направи какву квалитетну штету о којој би комшије дуго и нашироко причале . Студирао је права која никада није завршио , али је био веома паметан и интелигентан човек . Читао је све што би му дошло под руку , од етикета на боцама , па до најтеже литературе чији би и назив мало ко умео да разуме . Осим тога , на свакојаким папирним паклама од цигарета и на крају у свескама , записивао је своје мисли и пјесме .

Све до раних педесетих година огледао се у новинарству , радио је на Радио Београду , а непуну сезону глумио је и у Панчевачком позоришту . Неколико пута је безуспешно покушавао да се упише на Академију за позоришну уметност . Баш у том периоду , 1950. године статирао је у филму “ Чудотворни мач “ .

Филмску каријеру отпочео је 1955. епизодном улогом у “ Шолаји “ , а убрзо затим добио је и главну ролу у “ Три корака у празно “ , за коју је награђен Златном плакетом Арена на фестивалу у Пули . Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту , током читаве каријере изузетном једноставношћу живљења и глумљења сврстао се у сам врх европске филмске глумачке елите . Уважени критичари тога доба истицали су да се чинило као да уопште не глуми , да је увек исти , али да је сваку емоцију и мимику његовог лица било немогуће поновити . Упоређивали су га са Жаном Габеном , Орсоном Велсом и многим другим славним глумцима .

Управо је Орсон Велс за Павла рекао да је већи глумац и од њега самог , да му завиди и да је он вулкан глуме . Од њега је на поклон добио шубару коју је славни холивудски глумац носио на снимању “ Битке на Неретви “ . Док је био у Југославији , Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове . Сви су веровали да је био онај калибар глумца који би ма где да се родио или појавио , сигурно направио велику и блиставу каријеру , али њега то није занимало .

(Независне)

Ознаке: гроб, легенда, Павле Вуисић, посета, срамота