Прочитај ми чланак
Русија с почетка 20. века. Царска Русија се распада, свргавају Цара, на његово место ступа млади Уљанов, познатији као Владимир Иљић Лењин. Огромне масе људи из сељачког и радничког сталежа му се приклањају. Подижу револуцију. Цара и његову породицу затварају и убијају.
Племство и имућнији сталеж схватају да за њих нема опстанка у новој Русији, да ће бити на мети револуционара, можда чак и убијени и пошто су спаковали своје драгоцености у онолико кофера колико су могли са своје две руке да носе, кренули у неизвесност тражећи себи нове „отаџбине“. Неки су одлазили у Турску, неки у Француску, Енглеску, Немачку, а доста њих се одлучило да дође у православну Србију, у Београд. То су били углавном свештеници и образовани људи. Са собом су доносили дипломе разних руских факултета, али и поред тога за њих није било лако наћи посла.
Први светски рат са свим страхотама које рат носи са собом се завршио, народ у Србији је преполовљен. Београд је, као и остали градови у Србији, разрушен, опљачкан, огољен. Људи су без посла, јер разне институције као и надлештва не раде, а ако и раде, раде са половином људства. Где наћи посла још и толиким руским емигрантима? Међу њима је био и Стјепан, Фјодорович Колесников, сликар. Он је, са собом у коферу, поред неколико својих слика, понео из своје Мајчице Русије и адресу једног београдског професора, слависте, који је великог Лава Николајевича Толстоја два пута посетио у Јасној пољани: Др. Јована Максимовића.
И једнога дана је сликар дошао у посету код професора кући. Професору, слависти, једна таква посета није била нешто необично. Тих послератних година их је често имао. Још у царској Русији се прочуо као врстан преводилац руских писаца, а сарађивао је и у неколико руских литерарних новина. Приликом прослава посвећених руским класицима, Московска литерарна академија је слала позивнице и Др. Максимовићу у Београд. Професор се на те позиве одазивао и одлазио у Москву и Петроград на такве прославе, одавајући и на тај начин почаст руским класицима. Његово име је било повезивано са Београдом. И тако је многи руски емигрант, тражећи себи помоћ за запослење, долазио код професора у нади да ће је и добити. А професор је помагао колико је то било у његовој моћи и сваки успех га је чинио срећним.
У разрушеном и осиромашеном Београду свакоме је било тешко да нађе запослење, али ипак је било лакше запослити лекара, инжењера, професора, ветеринара. Али сликара…
Сликар је већ куцао на многа врата, али на његово велико разочарање, увек без успеха. Требало је платити стан, нахранити породицу, обући се… Једном речју, у новој средини наставити живот који је у Русији морао бити прекинут. Међутим тих поратних година свако се борио и за храну и за опстанак, а за неку слику, ма колико она била лепа, пара није било. Сликар је, иако по опредељењу пејзажиста, покушавао да ради и портрете, али наручилаца је и за њих било веома мало.
Професор, добар педагог и хуманиста, ипак сликара није одбио, није га обесхрабрио. Мислио је, мислио и смислио: отишао је код тадашњег управника порушеног Народног позоришта, однео му неколико слика Колесникова и објаснивши сликареву ситуацију, замолио управника да му нађе неки посао у позоришту, рекавши му да таквог врсног сликара нигде неће моћи наћи.
На одлуку управника, а на велико задовољство сликара и професора, није морало дуго да се чека. Сликар је био позван на разговор и врло брзо је донета и одлука, а на предлог самог сликара, да би било лепо да се купола плафона велике сале ослика неким видом фреско сликарства. Сликар је пуним срцем и са великим одушевљењем прионуо на договорени посао и цео Београд је приликом поновног отварања Народног позоришта био очаран, како реновираном зградом, тако и осликаном таваницом.
Професор је био веома срећан што је и ту његова препорука уродила плодом а на задовољство самог сликара као и Позоришта а од користи целом културном свету. Тако је Београд добио у Народном позоришту осликану таваницу руком једног руског уметника, као и много година касније париска Опера Гарние – осликану таваницу руком другог руског сликара Марка Шагала.
Сликар је осећао дубоку захвалност према професору. И на велико његово наваљивање, професор је пристао да му се сликар на свој начин одужи. Када је завршио свој рад у Народном позоришту, убедио је професора да му позира, али не као што је уобичајено, у ентеријеру, већ у природи. Он је био у првом реду пејзажиста и желео је да направи професоров портрет у Топчидеру. Професор је без противљења на то пристао, јер је та дивна топчидерска шума и била амбијент где се професор најбоље осећао. Он је био и природњак, познавао је свако дрво и користио је сваку прилику да своје ђаке упути у корисност чувања природе. Врло често, када је време то дозвољавало, часове је одржавао у Ботаничкој башти, успут их подучавајући како се која биљка или дрво зову, на српском али исто тако и на латинском језику, који је јако добро познавао. Професор је имао обичај да свакодневно иде на Топчидерску чесму по воду и имао је своје омиљено место где је седео и читао руске новине на које је био претплаћен. Његови ђаци су знали које је то место и, посто је свакога дана у исто време седео испод истог дрвета – по лепом времену на трави а зими и по лошем времену на својој троногој столичици – радо су долазили на разговор или по неки савет а најрадије да са њиме воде философске расправе.
Сликар се одлучио да на том месту наслика портрет у такорећи природној величини професора, како седи испод тог „његовог“ топчидерског дрвета и чита новине „Русское слово“. Пошто је завршио портрет, позвао је професора са супругом на чај код себе кући и уручио му је на свечан начин тај портрет на дар. Пријатељство сликара и професора је трајало све до професорове смрти.
