Pročitaj mi članakNakon sedamdeset godina sistematskog guranja stravičnih zločina iz Jasenovca pod tepih i relativizovanja istih, što je i dovelo Stepinca na korak od kanonizacije, u privatnoj produkciji i bez bilo kakve podrške države, snimljen je prvi film koji se bavi ovom temom.
Након седамдесет година систематског гурања стравичних злочина из Јасеновца под тепих и релативизовања истих, што је и довело Степинца на корак од канонизације, у приватној продукцији и без било какве подршке државе, снимљен је први филм који се бави овом темом.
Иза дјела „Прва трећина – опроштај као казна“, стоји продукција Анти Цензура, а у центру пажње је достојанствено страдање старца Вукашин и порука коју је оставио у аманет генерацијама које долазе.
Извршни продуцент Милан Зарић у ексклузивном интервјуу за ИН4С прича о мотивима за снимање овај филм, Јасеновцу као злочиначком пројекту, последицама и свијести српског народа.
Филм ће премијеру имати крајем година, на некоме од европских фестивала.
Донекле можемо разумјети зашто је Јасеновац био табу тема током комунистичког периода. Међутим, да ли је могуће да ниједна власт у Србији од 5. октобра, па до данас није посветила ни минимум пажње овом мјесту страдања српског народа и да успомена ни на који начин није сачувана, а свијест грађена?
Како сви можемо да примијетимо, могуће је. Та власт није ни дошла да би се бавила српским питањем и унапређивањем општег стања у Србији. Данас такође видимо и чиме су се бавили, а то није нешто чему би се чудили, то су манири лопова: они су ту да напуне џепове и оду без трага. То је ваљда данас свима јасно, а онима којима није јасно и не вриједи говорити. Све је то ипак прошлост и нема сврхе бавити се тим пропустима, много важније је како данас да урадимо нешто по том питању.
Кажете да сачувамо успомене: ми који смо свјесни НДХ геноцида имамо шта да чувамо, међутим огроман број људи нема свијест о том страдању. Њих треба освијестити – тек онда можемо да говоримо о очувању успомена.
Које су биле основне идеје иза израде овог филма, које су његове поруке и какве ефекте очекујете?
Мислим да сваки човјек заслужује да има мјесто и обиљежје гдје је сахрањен. Замислите да ви не смијете да говорите и да одете на гроб вашим најмилијим – замислите да вам руше споменике и негирају да је ту уопште неко сахрањен. Замислите да убица буде награђен титулом почасног грађанина. Нешто се слично дешава данас у Хрватској.
Идеја филма је да се о овим стварима јавно говори, да се јавност упозна са истином, да буде поводом да се људи инспиришу и почну да истражују. Да се народ пробуди, да се мрднемо са мртве тачке и да једном заувијек завршимо са овом причом. Да наша покољења мирно живе и да не носе овај терет на својим плећима. Поруку филма имамо у Хришћанству и на то нас подсјећа Свети Вукашин. Ко то поруку не разумије, неће је разумјети ни ако му је „нацртам“:
То мора свако за себе да спозна. Што се тиче ефекта, филм је само иницијална каписла. Надам се да ће се многи људи покренути и урадити нешто слично по питању овом, али и по питању сличних проблема. Само тако ћемо изградити свијест и сачувати идентитет и успомене.
Имате ли осећај да је старац Вукашин ономад био скоро правило, а данас, услед пропаганде, систематског испирања ума и других последица глобализације, постаје изоловани инцидент?
Да! Симптоматично становиште материјалиста. То је, нажалост, тако. У претходним одговорима сам већ поменуо како можемо да утичемо и на такве појаве. Ријалити програми нас уче како је реакција Светог Вукашина погрешна. Они то раде индиректно, али раде. Ту поруку нам шаљу генерално скоро сви медији, а њихова је девиза „када те неко дира, ти му најбоље све по списку“. Наша одговорност је да не будемо дио те приче, а личним примером треба показати како се треба понашати.
Данас се у Хрватској подижу споменици усташким терористима, који отварају министри у Влади. Како се може стати на пут антисрпској политици на Балкану?
Наше становиште је да дижу споменике терористима, али вјерујем да они мисле да су то хероји. Мислим да ми не можемо да спријечимо подизање споменика, али оно што можемо је да ширимо нашу причу и истину о тим „херојима“. Ако успијемо у томе, сигуран сам да ће се Хрвати стидјети својих „хероја“.
Да ли и када овакви пројекти могу очекивати подршку Србије? Да ли вам је план да наставите са осветљавањем мрачних дјелова историје који се намјерно и тенденциозно гурају у фиоку?
Када будемо имали државу, неће нам бити потребни овакви пројекти. Да би имали државу, морамо да имамо народ који је свјестан себе и своје историје, свог идентитета. Народ који има изграђену свијест. Ови и слични пројекти могу да нам помогну да дођемо до државе и државника које немамо, и то их немамо већ вијековима:. Ми смо обезглављени, па није ни чудо да смо у оваквом стању. Све што неко покуша да сакрије или прећути, за мене је јако занимљиво. Обожавам да видим како неко жели да ме ућутка, а желим и даље да радим на сличним пројектима.
