Pročitaj mi članak
(Vidovdan.org)
У пречнику од педесет километара,
на том простору
који се зове Србица – нема Срба
Какав је то мрачни и олујни облак
начинио плачни зид и големи мрак?
Каква је то бијес, каква ли је напаст
испрепадала народ. Какав злодух тмаст?
Како веровати у неверне речи
које народ српски терају да клечи,
да буде без земље и роднога дома.
То је стварно много, одвише, веома.
Какво привиђење бануло на врата
жалоснога трена и безбожног сата,
када клети туђин, у жестоку касу,
смишљену невољу и мржњу изасу.
Тада и манастир свети Девич плану.
У срцу Србице направише рану.
Ко да заборави љуте погромаше
који и дан дањи монахиње плаше.
Чувају их они који су их били.
Како могу бити једни другим мили.
„Браћо, сестре – Срби, понос вреди злата.
Не реците: “Космет – камен око врата!
У светињи овој сред дреничке шуме
ко да нас одбрани и ко да разуме!…
Нејаке су двери заклон нам, одиста.
Каменовали нас, одувек, ко Христа!…“
Мајко Анастазија, чувај Девич наш.
Најбоље што можеш. Најбоље што знаш.
У срцу Србије и косметског мира –
Заједница жива српских манастира.
Како веровати у неверне речи
које народ српски терају да клечи,
да буде без земље и роднога дома.
То је стварно много, одвише, веома.
Нестадоше деца, нестадоше људи.
Нема ни гуслара о судби да гуди.
Изгуби се народ. Свукуда је пусто.
Шта би Лазар реко да је, чудом, усто.
Нигде српског створа да коси и жање,
док му осиони разноси имање
и са храма грубо крст Божији слама,
у ватри злог ока и горућег плама.
Како веровати у неверне речи
које народ српски терају да клечи,
да буде без земље и роднога дома.
То је стварно много, одвише, веома.
Србица без Срба пребројава часе.
Сваки је све тежи. Сузе очи квасе.
Али и у мраку, који Космет крије
Милошево срце новом снагом бије.
Дар предака светлих снагом српства траје.
Вечна правда Божја Космет не продаје.
То је звездан окуп свеколиког мира:
Хиландарски завет српских манастира.
