Сукоб мишљења је наша врлина, инаћење занимање, а духовност суштина. Тако, у интервјуу, своју српску нацију описује париски сликар и академик Петар Омчикус, у временима када нас очекују велике националне прекретнице, решавање косовског питања и припреме за улазак у европско заједништво.

* Радује ли вас то што смо коначно добили датум за почетак приступних преговора с ЕУ?

– У принципу, не умем да се радујем бројкама. Не знам шта нас тамо чека. Нека нам тачно кажу шта ризикујемо, а шта добијамо. Нисам превише сигуран да је то благостање. У Бриселу су на делу сива номенклатура и љута администрација. Пишу казну чим се окренеш. Тешко тако може да се живи. Гола конкуренција нигде не води. Сликар сликару није конкуренција. Радимо за исту ствар.

* Да ли нам је, онда, место у Европској унији? Има ли, уопште, алтернативе?

– Ми смо Европа одавно. Увек смо били Европејци. Нико то не може да нам оспори. Били смо Европејци пре многих, питање је само да ли ћемо бити и после њих. Не верујем да су Хрвати и Словенци уласком у ЕУ богзна шта добили. Али, питање је шта би све изгубили да нису ушли. Памтимо и гора времена. Ту сад треба бити веома паметан. Изгледа, зато, да нам нема друге него да зажмуримо и уђемо у Унију, па шта буде.

* И шта ћемо тиме добити?

– ЕУ је мало практичнија за живот. Биће нам лакше да путујемо без пасоша, нећемо морати да мењамо девизе, и да им узмемо мало пара, ако нам дају.

* А шта ће нам, заузврат, узети?

– Много тога. Самосталност. Бојим се, и душу. Добили смо датум, а дали смо све што можемо. У супротном би, међутим, вероватно могло да буде још горе.

* Између се испречило и Косово…

– Знам да је Косово српска земља, зато што сам сликар. Тамо се налазе многа од најважнијих дела српске уметности и сликарства. А, самим тим, и српског националног бића. Тај предео је старији од сваке ситуације. Нико нам га није поклонио. Борили смо се за њега. Наш народ је имао шта да донесе. Традицију, појам о култури. Доказ су сви ти манастири. То су виша свест и виши квалитети. Ишао сам у Призрен, Пећ, Приштину. Волим то тло. Имало је шта да ми покаже. И, коме то сада треба да припадне? Јесам ли ја сад крив што сам дизао цркве, и што припадам духовном народу?

* Може ли актуелни дијалог да смири страсти?

– Мука су преговори, али нема другог пута. То је мало подручје, али врло жестоко. Ту се, као у бермудском троуглу, сударају најразличитије струје, политичке и културолошке, и догађају најтрагичније ситуације. У пресеку смо интереса великих сила. Има ту нечег зачараног, нечег што некоме увек треба. Њима су битни рудници, а нама цркве, живот, идентитет. Иначе, не би се данас око Косова тек тако, уз учешће целог света, силно ломила копља на највишим нивоима. Опет смо, по ко зна који пут, у жижи. Наша је несрећа што смо се створили у том предивном али трусном региону.

* Које су још наше несреће?

– Има их напретек. Несрећа је, на пример, то што ни саме себе некад не разумемо. Нисмо, на пример, успели да сачувамо углед и земљу које смо имали.

* А у које смо замке још упали?

– Толико смо се опекли на нашим тешким причама, толико смо доживели неправде да сад више не верујемо ни у шта. А није добро живети без вере, и наде.

* Јесмо ли у прилици да уопште бирамо којим ћемо путем?

– Нисмо у ситуацији да повлачимо велике потезе. Наша је ситуација компликована. Велике силе су умешале своје прсте. Ни ми нисмо начисто: једни Срби вуку ка Русији, други ка Европи. Треба много мудрости да се то помири.

* Колико је подељеност унутар српског националног бића наша мана?

– Некохерентност и сучељавања су наш квалитет. Имамо, дакле, у себи још политичког мишљења. Па, како буде: погрешно, тачно, праведно, неправедно. Важно је да Срби мисле политички. Велика предност једног народа је да мисли. Имамо ту особину слободног народа. То је дивна страна наше нације. Само, проблем је у томе што се то код нас често трагично завршава. Требало би надаље то избећи, колико код се може. Иначе, имамо неке сличности с Французима, јер они су народ који је „измислио“ револуцију. А то је велика ствар у данашњем контексту осталих европских народа. Зато су они и сада често на улицама, буне се против свега и свачега, од поскупљења до истополних бракова. Људи хоће да мисле својом главом. А ми смо се, изгледа, мало уморили.

* Дошли смо у ситуацију да нам други кроје судбину?

– Неправеднији и неискренији нам постају арбитри. Опет морамо да подилазимо Немцима. Питање је, међутим, како бисмо се и сами поставили. Прича се, ето, да су нам 27. март други подметнули као кукавичје јаје, после чега смо ушли у крајње непромишљену авантуру. Та и таква Србија је изгубила много душа. Али, и ја сам васпитан у левичарском духу. Да ли бисмо се тада понели другачије? Не верујем. То је ствар националног поноса. Такви смо какви смо, шта ту можемо.

* Какви смо то? Које су наше карактеристике?

– Индивидуалност. Посебност. Пркос. Нека нарочита, прегрејана жица међу Словенима, узаврела, у додиру с Латинима. Често смо се борили из ината. Инаћење је наше занимање. Ми смо и паметан народ. Али, и поред тога, нисмо успели да одржимо оно што смо некад имали: свест о нашој позицији, о томе ко смо и шта смо. Свест коју смо имали док смо били самостална Србија, која је, касније, створила Југославију. Нећу да кажем да би боље било да то није урадила, али су Срби и Србија тада имали све адуте у руци. Сви су хрлили ка нама.

* Шта сад чинити?

– Не треба запоставити лекције из историје. До данас још нисмо решили неке важне ствари. Потребно је најпре учврстити државу-нацију, да би се потом сазрело за прелазак у федералне фазе. А ми то још нисмо урадили. Томе је допринела и романтичарска идеја југословенства. С њом смо мало пожурили испред историје. Ову идеју су друге нације у бившој заједничкој земљи паметније искористиле од нас.

* Лукави или наивни?

– Таман помислим да смо препредени, а онда испадне да наседнемо на наивне трикове. Велика историја свела се на танку хартију. Немамо, ето, ни парчета мора. А медитеранска смо земља.

* Мењали су се многи режими и царства на нашем тлу, уједињавали смо се у региону и у метежима разједињавали, много пута. Хоће ли, можда, опет бити рата?

– Неће, мислим, скоро. Јер, добро смо ратове платили. Немамо више те потенцијале. Непромишљених авантуриста ће увек бити, на свим странама. Али, друштво ће их утишати. Биће паметније.

* А шта ће бити с ЕУ? Хоће ли она опстати?

– Не бих желео да будем пророк, али ствари у том правцу иду доста лоше. Европа је исцрпљена. Основна идеја ће, можда, опстати, али ће, вероватно, попримити другачије облике. Идеја уједињене Европе је, у суштини, позитивна, али питање је какве то све резултате даје. Европа још није решила своје оснивачке проблеме. Није формирана до краја, у оном смислу у ком су је замислили. Мали народи се ту слабо питају, а главну реч води Берлин. Потребне су нам нове лекције, да видимо шта даље. ЕУ ће се, можда, прекомпоновати на север и југ. Нема много везе Италијан с Холандијом. Показала је то и садашња финансијска криза. Нарочито је тешко остварљив концепт заједничке монете с толико различитим радним навикама, богатствима и традицијама. Италија, Шпанија, Кипар, једни за другим, пропадају. Нису, ваљда, сами криви?

* Све се, дакле, врти око новца?

– Никад нећемо научити поуке из историје. Има неких који би све да зграбе. Већ је слично било тридесетих. Сад се то беспуће понавља. С једне стране богаћење, с друге страшна сиромаштина. У много чему. Данас су могуће свакојаке глупости. Опстаје се на лажима. Али, не верујем у нове сукобе. Свет је сада паметнији.

* Шта је следећа етапа?

– Преживели смо многе кризе, па ћемо и ову. Све се циклично понавља, и то увек по правилу створи нову енергију. Издржаћемо, зато, и хаос либералног капитализма.

 

 

(Вечерње новости)

Oznake: EU, intervju, Kosmet, Petar Omčikus