Pročitaj mi članak
Родио се у народу који је на рођење гледао као и на смрт, највише се плашећи стидне смрти.
Први му је поглед био Ловћен, стражоносник Горе Црне. Многи су гледали прије њега Ловћен, али нико га није загледао као Радивоје .Бауљао је ка њему као дијете, као тајни докле смо винути, и шта је тамо даље кад поглед запре.
Његош је био самотник, чије је дјело било бјекство од тиштења земног, измученог, изгладњелог, свадљивог, бјекство и удаљење у чистумисао. Његош је био и остао странац на оба свијета, растргнут, ужаснут ширином мирова и слабошћу земних окова, оном што је болно раздируће и грко реално. Залутао је у оба свијета, ни светац, али ни обични смртник. У себи се кидао несавршеношћу твари и измичућом неспознајом свесвјетија. Земно увенуће и небно освануће, то врхунско откровење, тај обожени кров свега и мјера, мудрина, пуноћа сваког свијета. На оба свијета се није напутовао, овај тајночувац прострине свјетлолучне којом се запутио са ловћенског ћемера, запутио а да нестигне, јер са врха се само може обурдати, нема даље. Остаје само мукло, промукло тајење у свему.
То препунано, несагледнонашло је одзив у Његошевом пјесничком дјелу, у том трпилишту ума, гдје је свака мисао била по једна земна смрт а небно уздизање, једанстепеник ближе Светворцу. То дјело је исповиједна философија која је само за трен отклон астално свједочење о мучилишту духа, пред разбољеном сликом Црне Гореи мајке и маћехе. Његошево дјело је сан, за сумануту јаву, сублимација најдаљег пута, сметену унутрашњимстарим зађевицама и пакосницима, сталним пријетњама турског рса. Његошев дух се никада није предавао, ма колико тијело било тијелонамученика, повученика у Биљарду, који је пред странцима отмено умирао.
Мисао у „Лучи“ је ослобођена мисао, продирућа до свих сфера. Оно питање из монолога владике Данила, док је све успавано потврђујетај непомирни огањ који је владар Црне Горе носио у себи:
„А ја што ћу. ..?
У свијету испретураном, у наметнутој мисији, то је владичин егзистенцијализам, питање постојања које је оправдано ако има пуноћу, „цељ“. То „што ћу „није само крик, него и запитивање, загледање у себе, премјеравање колико је човјек слабашан у устројству вишег Створитеља. Ако је било тог одметања а било га је у грчењу, злопатиштаОно је начето земним сташним стегама средине у којој је живио. Умно дејствовање трошило се у још заклетном народу ког је једино такосузбијао Патар Први. То је био више ирационалан страх слабовјерујућих,са укоријењеним традиционалним поимањем правде и кривде, у несмиру.
Прикован тјескобом морања Његош се враћа у првотно, у оно бивствочисте мисли, ненавикнут на владичанско рухо, ни на световностоловање. Небесно је за њега ослобођивање, и гдје је престајао управитељизбразданог живота, започињао је Његош -философ. Отворити небеса и творити поезијом, философском поезијом и поетскомфилософијом. И ту је постајао геније који је тражио осаму а жигала гаје свака непотпуност, дисхармонија, сиромаштво духа и нимало питкапитања опстанка, чемерница гладотиње коју је гледао својим паметнимочима. И онда би се рађала сумња, куда би из тог пакла јер је мисао постајала драматичнија, витешка српска драма. Та луча са којом је горио морала се смјестити у несмјестиви системгдје је Бог аутор етичких закона.
Његош је из метафизичке студени „сирака тужног“, цетињскоггрудоболника, морао. разбуктати у ломачи свих шарова, духованаднебеснице. Згушито на земљи, туђиник и на небу, вас тај невелики живот јеокапао у раздирању, у мучионици свих дамара м хоће ли паша скадарскиударити, потплатити вазда лакомне, поред празна вагана, старихплеменских злопогледа и попречивања. Тровала се та Његошева мисао тим прозаичним скапавањем а морало јетако, гушила га је та љеса свакодневних обавеза запало га је да будечелник, а био је и остао издвојеник.
„Друкчије се рачуна на небо,
Но на земљу што ми рачунамо.“
(„Лажни цар Шћепан Мали „)
Те рачуне није измирио ни са земним, ни са небеским. Доље на земљи сусталне напуклине а на небу порозност. За шта се ухватити, за коју мисао?
„Шта ће мудрост,
Кад јој врјеме није?“ (исто
)Ламентира Његош, јер:
„Чеса није може ли се дати?“
(исто)
Његов долазак, његова генијалност је била нешто несвакидашње уогрубјелој, крвавој историји, туђе тијело, у народу гдје се и његовстриц често осјећао да је залутао…
„Ко вјечито хоће да живује,
Мученик је овога свијета.“
(исто)
„душа лети горе изнад сунца,
а прашина лети испод сунца.“
(исто)
Доље је само блато, окови, невиднина, заточништво, јер шта могуочекивати очи смотреће:
„Од ђеце једне распуштене,
Штогод друго до вјечите муке.“
(исто )
„јер ми смо Срби народ најнесрећни.“
( ‘?)
Та земна оивиченост грцала је владиком, као кост у грлу и завапио би :
„Човјек је минута бића ,
А вјечност ништожности.“
(из „Биљежнице „)
Она Рилкеовска констатација из Девинских елегија нашла је томраздирању одговор:
„Клонући се судбине чезнути за судбином.
„Јер „човјек је трунак којега ток времена једном
проз зраку непостићнимнамјеенијем пронесе.“
(из „Биљежнице“ )
„Човјек је умно зрно бачен у прозрачну бразду времена,
но бесмртностњегову сазријевају другога сунца луче.“
(исто )
Jедино пјеснички гениј има то бажаствено, да своју ништожностобесмрти, али другим, неизмјерним мировима. Ако су доље теговибаналног, то је само једно привиђеније.Права слика јесте унаднебесном :
„Ум је само уједан без границе,
Сви су други кратковидни уми. “
„сновидјење једно плачно и лажљиво.“
А какво је то било сиротињско сновидјење, у камену, из камена што да никне до мучења и до смрти бар људске, да се замијениш прије но тенема. У писму руском конзулу Јеремији Гагићу црногорски суверен велиотрежњујуће, својски : „Ми немамо што никоме дат до камена студенога.“
А шта је друго могао, како да буде друго, да махнито утече у ноћ, коју то свеноћ скупља вијека, када није ни једна од лијека. Зато ће завапити из крви што је бацала прољећа, као у писму Осман-паши Скопљаку: „Ја сам инокосан, ја сам сирак.“
Та супротстављеност пратила га је као зла коб: „Јербо мени сопуствује противни вјетар, и прибјежиштеза мене по прилици не има до у гробу.“
(из писма Јеремији Гагићу ).
Јер куд год да се одаљи бар малчице у огледалу Српском је исти, призив суров, нимало романтичарски :
„О судбино, судбино рашта си мени тако строга, ја сам твојвеликомученик.“
(исто писмо )
Јер шта је тијело, само испразна љуштура, заробљавање, терет гадни, илио како Његош потврђује:
„Тијело је само глибина ништавно, наше тијело без душе, ни зашта не служи.“
(у писму П. Маринковићу)
Његош је остао раскућен, сувише велики. За глиб земнога а опет незванигост, испрепадани, свих мирова, Богом творитељних. Богомказаних. И ту је само остала двострука трагедија, генија и човјека, тек атомау свевеликом космосу. И ту нерјешиву драму је пренио у небеско, неугошћен а жудан, најжуднији кристал у српској књижевности преднајнегостољубивијом трпезом. Само огањ чисте мисли гријао му је крста у ладним цетињским зимама, тек нејачак пламичак у бесконачној буктињи, треперава воштаница предсунцима свих сунаца, свемогућег, свемјерног.
Тај унутрашњи расцјеп Његош је подигао на скалу универзалног, у арену Творца етичких закона које су битности и смисао живота уколико су умјери са природним законима, у хармонији, (а било је и сувишемрзовоље неприличне владици ). У суровој главосјечини, ти осунчанији простори били су противтежа дасе одмори то препаћено тијело, а није било утека, јер на земљи нијеникад било равнотеже, нити ће бити.
Ту пуноћу није достигао Његош пред језивом ареном из које је бјежао ада не побјегне, пред лукавим играма великих, када мркне и стисненоћ свијет и гдје стално грча свобода.
У Подгорици, на Петровдан
Мр Слободан М. Чуровић
