Прочитај ми чланакАмерички редитељ српског порекла Питер Богданович преминуо је у 82. години, објавили су амерички медији.
Био је и сценариста, глумац, продуцент, критичар и историчар филма. Најпознатији је по филмовима „Последња биоскопска представа“ из 1971. као и “Месец од папира” из 1973. године.
Познати су и његови филмови “Што те тата пушта саму?” (1972), “Биоскоп за грош” (1976), “Дејзи Милер” (1974), “Маска” (1985), “Дан када су се сви смејали” (1981) и “Заљубљени поротник” (1988).
Као госту 40. ФЕСТ-а, 2021. године уручен му је Златни печат Југословенске кинотеке, њено највеће признање, које је установљено 1995. године поводом стогодишњице филма.
Богданович је био припадник таласа редитеља “нови Холивуд”, којем су припадали и Скорсезе, Спилберг, Алтман, Ален, Фридкин, Де Палма и Копола.
Глуму је 50-их учио код Стеле Адлер, а раних 60-их је постао познат као програмски уредник у Музеју модерне уметности у Њујорку (МоМА).
Био је опсесивни посетилац биоскопа – у младости је гледао и по 400 наслова годишње, па је резултат његове посвећености приказ рада америчких редитеља као што су Орсон Велс и Џон Форд. О Форду је касније објавио и књигу засновану на белешкама насталим током редитељеве ретроспективе у МоМА, као и рада Хауарда Хокса.
Након филма “Последња биоскопска представа”, критика га је назвала “новим Велсом” и “вундеркиндом”, а био је номинован за Оскара у осам номинација – добио је два Оскара за најбоље епизодне улоге.
Богданович је потом поново доживео успех филмом “Што те тата пушта саму?” (1972), романтичном фарсом с Барбром Страјсенд и Рајаном О’Нилом, снимљеном у стилу комедије 30-их, као и филмом “Месец од хартије”, које слави критика, али су постигли и велики успех на благајнама.
Уследило је више успешних наслова – Дејзи Милер, Сент Џек: јавна кућа у Сингапуру, Дан кад су се сви смејали, Маска.
У међувремену, напустио је супругу Поли Плат и њихове две кћерке, венчао младу звезду свог филма Сибил Шепард, а потом започео и нову романтичну везу са двадесетак година млађом старлетом и Плејбојевом зечицом Дороти Стратен, коју је убио љубоморни муж за време снимања филма “Дан када су се сви смејали” (1981). Америка је била скандализована, а духови су још више узбуњени када је Богданович венчао њену млађу сестру Б.П. Стратен. Иако је у следеће три деценије уследило још десетак филмова, Богданович је постао непожељно име за продуценте, па се поново вратио глуми и писању о филму. У међувремену је и два пута банкротирао.
Богданович је 2002. године поново освојио критику и публику филмом “Тхе Цат’с Меоw”, а две године касније на телевизији су приказани специјал “Тхе Мyстерy оф Наталие Wоод” и документарна драма “Хустле”.
Аутор је више књига о филму и филмском стваралаштву, а појавио се и као глумац у многим филмовима и ТВ серијама. Познат је по улози психијатра из култне ТВ серије “Сопранови”.
Светска федерација филмских архива (ФИАФ) доделила је Богдановичу 2007. године награду за животно дело, сврставајући га раме уз раме са великанима као што су Бергман или Оливеира.
