Прочитај ми чланакГлумица невероватне енергије, ведрине и духовитости, Мира Бањац, ових дана дружи се са гостима 23. Фестивала европског филма на Палићу, препричава многобројне анагдоте из свог богатог и занимљивог живота, присећа се дружења са Батом Живојиновићем, Батом Стојковићем и другим великанима српског глумишта.
Увек насмејана, спремна да доскочи са понеком шалом или интересантном причом, у својој 87. години не посустаје, прихвата нове улоге, путује, а времена налази и да се бори за палићки фестивал као председница Савета и истиче да држава која форсира Европу као свој пут, не примећује да је Европа већ ту и да се у целој “хибернацији културе, догађају велики филмови, не зна се како и откуд са мало простора и пара”.
„Код нас је проблем што каснимо са Законом о култури. Није истина да су уметници пасивни, само су немоћни. Али ако би ми стали, то би нас водило у пропаст. Ми на један ‘донкихотовски’ начин доводимо ствари до квалитета“, приметила је Бањац у интервјуу Тањугу.
Она је скренула пажњу и на проблем постојања великог броја фестивала. „Неки фестивали после себе не остављају ништа, а култура која после себе не оставља ништа, не постоји. За неке певачице и приредбе пљуне се много пара, али када молите за малу суму за филм или књигу, наилазите на блок и очигледно смо немоћни да то исправимо“, додала је Бањац.
Озбиљну примедбу има на “цео политички програм”. „Ми форсирамо реформе у великом стилу, а нема ниједне речи о култури. Ми нисмо чврст зид уграђен у државу, друштво, систем, ту фали један велики зид и та грађевина може да се сруши. Ми остављамо нацију сиромашну духом“, нагласила је Бањац.
Осврнувши се на своју скоро 70 година дугу и импресивну каријеру, Бањац скромно каже да никад није имала велики, спектакуларан живот. “Ја сам увек живела мали живот и тражила себе у простору и то није шкодило мојој каријери”, нагласила је она. Признаје да не може да не ради.
„Мени не треба каријера, ни паре, али желим да будем корисна, бојим се да будем ван свега и потпуно сама, да се осећам бескорисном и тешком животу. Негујем своје физичко и ментално здравље. Много читам, пишем, занимају ме многе ствари, само да тај ментални корпус не затаји“.
Човек, сматра Бањац, може сам себи да помогне без лекара, крема и лифтинга, само ако развија свој дух.
„Активна сам, нисам опуштена. Ја када будем ван посла, то је мој крај. Ја нећу да умрем, ја ћу да угинем као биљка коју нису заливали“, додала је она.
Да би данас прихватила неку улогу, та улога мора да има свој простор, да припада њеним годинама, њеном статус, да припада њој. Није битно да ли је мала или велика.
„Мала улога је најтежа, јер она има свој улаз и излаз одмах ту, као бомба, морате да покажете све. Ви се у великој улози распоредите по кадровима. За мене је мала улога провокативна, док у великим улогама ми је битно ко је иза камере, ко режира и ко су глумци“, објашњава Бањац и додаје да је имала ретку срећу да је много радила са младима.
У свему томе страда приватни живот јер, како примећује, глумац се мора помирити са тим да је “изложена роба”, да мора да стане да поразговара или се фотографише са људима.
„То је моја публика. Ако њих не поштујем, немам ‘леба да једем. Они су ти који одржавају захтевност да мене неко хоће“, оценила је Бањац. На питање да ли јој је нека жељена улога измакла, Бањац наводи госпа Нолу из “Паланачког гробља” Исидоре Секулић, чији рад је проучавала седам година, занимајући је не само “књижевна Исидора”, него и “где се сакрила та велика, јака жена сем у својим делима”.
Често за свој мото, Мира Бањац узима мудрост Исидоре Секулић да је “глумачка уметност, као и живот, смртна, али траг после живота може бити вечан”. „Најтрошније за глумца јесте популарност. Тога се треба чувати. Популарност је кварљива роба, може да траје само тренутак и упропасти целу каријеру. Треба трајати, траба се умети распоредити“, казала је Бањац.
Увек је себе проналазила пре у позоришту него на филму.
„У позоришту то што тог тренутка дајете, ви одмах тог тренутка и добијете, позориште има могућности да вас образује и негује, имате времена да читате о целом једном период, епохи, да бисте знали шта радите. Тога у филму нема, у њему морате брзо да спознате где сте, шта је то“, објаснила је призната и вољена глумица.
Поносна је што је играла карактерне жене пре свега свог поднебља.
„Играла сам жене из различитих епоха и миљеа, све је то било провокативно, а жене мог поднебља су још опасније, јер су то жене које ћете срести одмах сутра на улици, које ће вас препознати, значи ту нема варања“, каже Бањац и присетила се филмова „Сећаш бли се Доли Бел“ Емира Кустурице, „Лепоте порока“ Живка Николића.
„Те мале жене су имале велики повод, то су жене малих судбина са великим поводом“, додала је она. Пре неколико дана је завршила снимање своје улоге у филму „Стадо“ који режира Никола Којо, у коме први пут глумци говоре о глумцима, а 24. јула иде у Штутгарт где ће играти у кратком филму у коме отац долази по ћерку код баке са жељом да је води у иностранство, али због папирологије не може да води девојчицу него крећу да је “претварају у дечака”.
