Pročitaj mi članak
Јављам се поводим текста из полемике Радош Бајић–Ненад Ристић под насловом „Стани бре, Бајићу”.
Дефинитивно сам се уверио да дух комунизма и даље влада Србијом и да лепа наша отаџбина не може да дигне главу све док су „деца комунизма” жива. Познајем их и сарађивао сам и са Ристићем и са Бајићем. И свакоме је јасно све, кад се зна да човек који је у ТВ новинарство ушао као кадар Савеза комуниста Београда, поручује човеку који није био ни члан, а камоли функционер Савеза комуниста: „Стани бре, Бајићу”!
Где да стане и зашто да стане? Порука је заправо: стани са снимањем серије „Равна гора”, која не само да нема амбицију да мења комунистичку верзију историје него се чак са симпатијама дотиче црвене револуције изведене за време Другог рата.
Серија, међутим, наговештава да би у наставку могли да сазнамо нешто више и о послератном „црвеном терору” над цивилима каквом није равна ни данашња једина земља комунизма на планети Северна Кореја. Не могу да верујем да и после толико година од пада Берлинског зида, односно комунизма као светске утопије, само међу Србима постоји тако снажан отпор да се преиспита комунистичка верзија историје од 1941. године до данас.
„Црвени терор” је учинио више зла Србији него сви такозвани четници, све поплаве и природне непогоде од 1945. до данас. Ко то не разуме тај не заслужује ни милиметар нити фрем простора у медијима. Најежим се сваки пут (а знам да ће тако бити и сада), кад чујем познату фразу „комуноносталгичара”: „Ти никада не би био Милојко Пантић, да ти није било комунизма и Југославије”.
Унапред се извињавам због поређења са таквим величинама, али да ли то значи да не би било ни Николе Тесле и Михајла Пупина да није било комунизма?
(Политика)
