Pročitaj mi članak
Маја Леру, гитаристкиња и композиторка, добитница француског Ордена витеза уметности и књижевности управо пише ново дело „Симфонија једног живота“
Маји Леру-Обрадовић, српској гитаристкињи и композиторки уручен јe овог пролећа француски Орден витеза уметности и књижевности за значајан допринос у тој области, на пријему у амбасади Француске у Београду. Амбасадор Франсоа Гзавије Денио је том приликом нагласио да је Маја Леру прешла границе родне Србије и од музике широм света створила своју праву домовину у којој је француска култура имала посебно место.
Потом је истакнуто да је на композиторкину уметничку разноврсност утицао и њен супруг Жерар Леру, новинар, банкар и писац. У срећне 23 године колико су заједно провели путујући и бавећи се својим професијама Жерар је као свестрано образован човек био Мајина не само инспирација, већ и сарадник, а све је овог лета прекинула његова болест коју није успео да савлада.
Наша гитаристкиња је као петогодишњакиња са родитељима напустила Србију и преселила се у Швајцарску. Дипломирала је на Конзерваторијуму у Женеви, усавршавала се у Паризу у класи Алберта Понсе. Студије музичке интерпретације завршила је у класи бразилског гитаристе Дагоберта Линареса у Лозани. Образовање је употпунила дипломом за науку и курсевима филозофије и музикологије.
Пре две године Маја се са породицом преселила у Србију, након четири деценије живота на другим просторима. После осам објављених дискова, и сарадње са познатим филмским редитељима и глумцима, често инспирисана француском поезијом, композиторка овде у Београду ствара нова дела о којима ће се тек чути.
– Признање Орден витеза уметности и књижевности ми је додељено за глобални допринос ширења културе Француске кроз свет. Нисам француски држављанин, али сам неко време живела у тој земљи и члан сам француског удружења композитора. После 25 година уметничког рада могла бих да издвојим неколико ствари које сам урадила. Рецимо, мој осми компакт диск „Symphonic and guitar”, постигао је успех и у Европи и у Америци.
Али нисам ширила само француску културу већ и српску. На овом диску снимљена су моја дела у извођењу два српска оркестра и то „Симфонијете”, под управом врсног београдског маестра Александра Вујића, који диригује „Кончерто латино” и „Баладу магичне долине”, а са Симфонијским оркестром РТС-а снимила сам дело за сопран и гитару „Ghostly Eyes”. Волим да радим музику на одређени текст, или по некој књизи и за сцену.
Компоновала сам за филм „Лето на Антарктику” редитеља Ивона Легара пре три године, најпознатијег аутора у области документарног и научног филма. Са норвешком глумицом Минкен Фосхајм, која често ради са Филхармонијом из Осла такође сам сарађивала. Управо је ова норвешка глумица тражила да компонујем музику за дело „Мали Принц” Антоана де Сент-Егзиперија и са уживањем сам то урадила.
„Балада магичне долине” иако није компонована са том намером употребљена је у три филма. Налази се у остварењу „Фронт апсурдности” Жоржа Лотнера, познатог редитеља, као и у два француска ТВ филма.
„Баладу магичне долине” написала сам инспирисана омиљеним местом на југу Француске, које је удаљено 40 километара од Кана, где се налази мала камена кућа мог супруга. Она је на врху брда и са ње се поглед шири далеко… што се може видети кроз прозор једне од соба. Било је нечег чаробног у том месту, у тој атмосфери која доноси осећај мира и пријатности и тад све тензије остају далеко иза вас. Уметност је претворити осећања у музику, објашњава српска гитаристкиња и потом наводи да се касније окренула глумцима и поезији и учествовала у представама посвећеним Полу Елијару, Жаку Преверу…
– Чим су ту текст и поезија, док стварам музику све код мене функционише најбоље. Препустим се инспирацији и стигнем до неких других жанрова. Уз текст, музику и слику све је лакше. Опробала сам се и у мјузиклу „Какао”, текст је урадио мој супруг, а прича је била инспирисана Норијегом који се сакрио у амбасаду Ватикана у Панами. Американци су да би га истерали ставили звучнике са хард роком. У мјузиклу је била заступљена америчка и грегоријанска музика, као и јужноафричка, а занимљиво је било то да је Норијега правио вуду ритуале да би се одбранио. Мјузикл је својевремено у Београду снимљен, представљен у Болоњи али само у концертној верзији.
Како сазнајемо Маја припрема ново дело „Симфонију једног живота”, по идеји старијег француског господина који је рекао да воли барок и музику Балкана и изразио жељу да се наш фолклор и барокна музика споје у једној симфонији. Маја је то прихватила као велики изазов јер сматра да уметник никако не треба да се понавља.
Класична музика није уштогљена
О томе како је као дете из породице лекара решила да уђе у музичке воде Маја Леру објашњава:
– Као деветогодишњакиња била сам у прилици да присуствујем извођењу Вердијеве опере „Набуко” у Венецији, у театру „Ла Фениче”. Италијани су веома активно, као публика, учествовали у тој представи, и када је хор певао они су устајали и певали са њим, и при том су као на рок концерту палили упаљаче. Тада сам схватила да класична музика није уштогљена, већ врло жива и очаравајућа. Сањала сам да једном и ја постанем део тог света. А гитару сам изабрала због друга из школе. И данас ми је потребно тих неколико сати самоће, уз музику, док вежбам, да бих касније нормално функционисала.
Биљана Лијескић
(Политика)
