На недавно завршеном Сајму књига Љиљана Хабјановић Ђуровић обележила је 25 година од објављивања првог романа „Јавна птица“. Тим поводом представила је и монографију „Моји читаоци су одлучили“, коју је приредила Олга Красић Марјановић.

Ова књига илустрована многобројним фотографијама, бележи све важније догађаје у вези са објављивањем и каснијим животом књига ове ауторке која већ четврт века добија сталну подршку читалаца и потврђује незаобилазно место у савременој српској књижевности.

Књижевница открива са којим намерама и жељама је ступила у свет писаца:

– Током оних дугих година када сам маштала о себи као писцу желела сам да будем писац попут Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Моме Капора, Добрице Ћосића, дакле писац чије књиге читаоци воле. Данас сам срећна и захвална Богу и Пресветој Богородици, што сам међу миљеницима књижевне публике.

* Шта је заједничко вашим темама и јунакињама романа?

– Главни ликови у мојим романима су жене. Жене које су часне и храбре, пожртвоване и мудре. Које знају да није важан терет, већ снага онога ко терет носи и да не вреди човеку да задобије читав свет ако души својој науди. Жене које могу бити узор свакој од нас. Такође, књигама из свог духовног циклуса сведочим да је у најважнијим догађајима у историји Христове цркве веома значајну, а понекад и пресудну улогу имала нека жена.

* Да ли је духовност запостављена и заборављена, у књижевности и животу?

– Као и у свим временима од постанка света и данас и међу људима и међу писцима има оних који служе Богу и оних других. Годинама током Београдског сајма књига седим на штанду свакога дана од 10 до 20 часова и за тих осамдесет сати преда мном је непрестано ред читалаца. Пошто су књиге које пишем ослоњене на хришћанску веру и учење Светих отаца, а у ткиво романа унета нека велика теолошка тема, јасно је да духовност није запостављена у животу. Напротив, људи жуде за њом. Жуде да се напоје са Извора воде живе, а ја се молим да оно што радим буде бар једна мала, најмања кап са Извора.

* Како оцењујете положај културе и књижевности у Србији?

– Ми живимо у земљи сиромашних људи. Мислим да је у таквој ситуацији недопустиво очекивати да држава, тј. народ који стрепи од сутрашњег дана, плаћа преводе књига наших писаца у иностранству и трошкове њихових боравака на иностраним сајмовима књига, даје им месечне апанаже како би могли да стварају књиге које тај исти, од њих презрени народ не жели да чита (јер да жели, бар прозни писци би могли да живе од свог рада), или им обезбеђује новац за разноразне књижевне сусрете без традиције, који постоје само зато да би неки Јоца или Пура Моца могао да угости Жана, Јохана и Џона и задужи их да они угосте њега. Имам право да говорим овако јер је до сада у иностранству објављено 30 мојих књига на 13 језика у 45 издања, и све то без било какве подршке државе. А у иностранство путујем о трошку својих иностраних издавача или министарстава за културу земаља домаћина.

* Бринемо ли о језику и писму?

– Велики сам поборник очувања чистоте језика и ћириличног писма, и мислим да око тога можемо и морамо сви да се потрудимо. Не кошта ништа, а донеће добре плодове.

НЕ КОНКУРИШЕМ ЗА НАГРАДЕ

* Шта је најтеже за једну књижевницу у нашој књижевној арени?

– Као што стваралаштво не делим по полу аутора тако ни проблеме са којима се среће стваралац не посматрам из позиције тела и пола. Највећи проблеми нашег књижевног живота, а они погађају и мушкарце и жене, јесу постојање кланова и велики сукоб интереса код оних који су у могућности да одлучују о туђим каријерама, а понекад и о голој егзистенцији. Управо због тога годинама не конкуришем за књижевне награде и не шаљем своје књиге књижевним критичарима.

Ознаке: Љиљана Хабјановић-Ђуровић, интервју, Сајам књига