Књиге више личе на бомбоњере и козметичка паковања него на књиге. Само се још типографи – занесењаци и мали издавачи, труде да одрже неки ниво

Јовица Вељовић је завршио Факултет примењених уметности и дизајна у Београду, магистрирао 1983. године и на овом факултету предавао типографију. Данас живи и ради у Хамбургу, где на Факултету за дизајн, медије и информације предаје писмо и типографију од 1992. године. Добитник је бројних награда за свој рад, а најдража му је награда „Шарл Пењо” Међународног удружења типографа.

Да ли сте нови фонт „агмена” радили специјално за неку намену?

„Агмена” је конципирана као књижно писмо, за примену у књигама и часописима. Може се користити и за текстове где се захтева да слова буду веома читљива, у малим типографским величинама. Фонт је урађен и лиценциран за Линотип библиотеку фонтова која је у концерну Монотајп имиџинг (САД).

Свако може да купи фонт и користи га. Линотип нуди „агмену” у две верзије: једноставнију, у којој су само знакови за западно европске језике и такозвану паневропску верзију у којој су осим латинице, ћирилица и грчка слова. Ова верзија је наравно скупља, осам фонтова колико је у фамилији фонта продају за 848.47 евра, једноставнију верзију продају за 77.35 евра по фонту.

Најчешћи купци су велике издавачке куће, концерни али и појединци могу куповати фонтове.

Шта је основна карактеристика овог новог типа слова?

Карактеристика се може сажети у три речи: поетично, хармонично, функционално. „Агмена” у сваком резу има преко 1.600 знакова и нема типографске жеље коју не може испунити.

„Агмена” је рађена у ћирилици, латиници и на грчком писму. Које сте специфичности ових писама притом поштовали?

Моје интересовање је да обликујем писма за све европске језике. Овде говоре како нема довољно ћирилице за рачунаре, а у књижарама у Србији готово да и нема књига на ћирилици. Схватам то као потпуно одсуство свести о томе ко смо и одакле смо. То је поражавајуће. – Ћирилица, марш бре! – то је најсуровија стварност коју је Матија Бећковић записао у књизи „Кад будем млађи”. Ритам у текстовима на грчком је најлепши, као што је најлепше византијско певање. Да досегнем такав ритам, био је мој циљ.

Колико вам је времена потребно за осмишљавање новог фонта?

За обимна писма као што је „агмена”, потребно је пуно времена. Нисам бројао месеце, можда године. Данас се лакше и брже ради, захваљујући технологији. Гарамонду је у 16. веку требало 12 година за само три величине у олову за грчко писмо.

Дневне новине и недељна штампа у Србији изгледају прилично запуштено.

Како се стање може поправити?

Србија има младе, даровите дизајнере, и не само младе. Зоран Костић и професор Александар Додиг се неуморно залажу и за праведнији третман ћирилице. Не разумем младе људе кад кажу: не исплати се радити у Србији. У уметности се никад ништа није финансијски исплатило, а управо је уметност покретач друштвеног развоја. Од креативних људи потичу идеје. Добре ствари увек неко препозна и подржи. Волео бих да се прича о Србима ствараоцима, не о криминалцима.

Можете ли да издвојите пример добро, односно лоше дизајниране књиге у Србији и шире?

И код нас и у свету све је мање прикладно обликованих књига. Глобалисте само новац интересује. Они су немилосрдни. Књиге више личе на бомбоњере и козметичка паковања, него на књиге. Постоје само још типографи – занесењаци и мали издавачи, који се труде да одрже ниво добро обликоване књиге.

Све гласније се чује да класични облик књиге губи корак пред електронском књигом? Какав је ваш став према томе?

У Америци свега 20 посто читалаца чита књиге на екрану, у Европи још мање, свега седам посто. Вековима смо се навикавали да читамо књиге са леве и десне странице, осим тога свака књига има своју температуру, тежину, боју и структуру папира, стално нас посматра с полице. Памтимо је и по графичком изгледу. Недавно је на аукцији у Хамбургу књига коју је обликовао Хенри ван де Велде достигла цену од 43.000 евра. Не верујем да ће икада један гигабајт електронске књиге постати колекционарски примерак. Не говорим о садржају већ о графичкој форми. Не мислим на речнике и књиге које само консултујемо, већ на белетристику, поезију.

Поред писма шта би најрадије обликовали?

Сабрана дела Иве Андрића, одштампана „агменом” у Андрић-граду.

 

(Политика)

Ознаке: Јовица Вељовић, запуштена српска штампа, интервју, књиге све више личе на бомбоњере