Pročitaj mi članak
( Б92 | Разговарали: Невена Маџаревић и Никола Радишић)
Прослављени музичар, песник и оснивач Азре, Бранимир Џони Штулић, прича о тужби против Плато Букса и Кроације Рекордс, евентуалном повратку у музички живот, концерту у Београду, српском пасошу, златницима, душевној боли.
Од почетка деведесетих његову музику нисмо могли да га слушамо уживо, а ретко смо имали прилику и да га видимо. Повучен живот у Холандији Бранимир Штулић на кратко је прекинуо тужбом против „Плато боокса“, због кршења ауторских права. Реч је о 14 књига изабраних дела, Штулићевих превода античке књижевности, као и о текстовима песама Азре, аутобиографији с коментарима и књизи насталој од новинских текстова…
Б92: Господине Штулићу, поднели сте тужбу протв Плато Боокса, зашто сматрате да сте оштећени?
Бранимир Џони Штулић: Тај посао је био 2010. пре три године и био је договор да се 1000 комплета објави и то је отишло све те године, значи већ у претпродаји, међутим Плато се на то не обазире. Они кажу да су продали само 500 комада и ево већ три сајма покривају то, до дана данашњег продају то. А сада мимо тога уговор још нису потписали, мада су обећали. Ја сам потписао и они су обећали да ће оверити то и никад га нису потписали, никада нису послали то.
А на том комаду папира су четири тачке и све те тачке су погазили и са ценама и са роковима издавања и о заштити мојих моралних права. Они су направили огромну промоцију, која никада није била. Ја се не сећам да је то икада било у забележеној повијести. Три дана за књижевну промоцију, то је невероватно! И то све мимо моје воље.
Плато је знао да ја уопште нећу доћи и то су намерно направили на мој рачун. То је сигурно коштало 250.000, имали су и бесплатну и телевизију и масу ствари. То је у најмању руку, не знам како да се то назове. И онда су отворили сајт. Годину дана држали, пељешили ме и дигли су буку око свега тога. То је било 1000 комада, по најнижој могућој цени. То је са моје стране била културна акција.
А Плато боокс трвди да је продао знатно мање комплета. Они наводе цифру од 900 комплета и да имају само штету од издавања тих књига. Они тврде да ви овом тужбом покушавате да добијете бесплатну рекламу. Који је Ваш коментар на те тврдње?
Ових 14 књига… Ја не знам да је ико превео све те класике. То је кичма историје. Сумњам да је ико све то превео, ако то ишта вреди. Кад се у Србији пребијају књижевни дугови, без обзира да ли је једна страница или хиљаду страница – то је коштало 2000 марака, а сада када су они узели 14 књига – ја сам за „хранарину“ узео 25.000 евра, то је било по књизи 1740-1750 евра, а мене су само касете док сам куцао на машини коштале толико. Не рачунам храну, смештај, бензин…
Ја сам одмах рекао Банету (Бане Гојковић, Плато боокс) то кошта милион, не? Пазите, та цена која је одређена – 140 евра, од 10 евра по књизи они су одмах за 170 евра продавали и продају и преко нета. А договор је био да је то само за Плато, да нема дистрибуције ван Србије. А они су слали на сајмове, у Загреб и знам да је има у књижарама, а ја сам од самог почетка рекао да нема нико контролу над његовим радом, ја то добро знам. И није само он.
Сад у Београду имате већ 15 година ХиФи који не само да ми је украо такозвани блазе, већ је урадио компилацију. Цитy Рецордс седам-осам. У Загребу имам два издавача. Од првог дана откад сам ја у том послу, још од 80-их, од „златног доба“, ја не могу наплатити своја ауторска хонораре. Не ради се ту о новцу – то је моје власништво и то је мени украдено, експоатише се, отето је и нико се не обазире на то.
Припремате и тужбу против Kроација рекордса од најмање 50 милиона евра?
Није, није 50, то је сигурно. Ја сам до почетка деведесетих продао милион албума. Тада је просечна цена била 25 марака – једна касета (примерак). То се окренуло бруто 25 милиона само до почетка деведесетих.
Да ли ћете поднети тужбу и када?
Знате шта, човек не може да нађе адвоката у Хрватској. Они се сви држе заједно. Не само да су наштимавали законе по себи него човек не може до суда да дође.
Да ли успете да наплатите ауторска права из Хрватске и Србије?
Ма какви! Ја се сећам да, од када сам почео да се бавим тим послом ни динара нисам успео да наплатим!
Да ли планирате да се вратите на музичку сцену? Све у региону то интересује. Да ли су тачне тврдње да планирате концерт у Београду?
Не, не није! Мислим, понекад неко зове да хоће да ради. Ја не могу објаснити да то није „с уштапа на уштап“, разумете. Поготово ако човек има име не може се срамотити. Није ствар у техници, то свако може поставити, то је напросто цео посао. Човек мора да има неку базу, адресу, да има рачуне. Знате какв је то посао, то је творница. Ја сам у то време радио врло скромно и то је било у реду. Ја никада нисам радио велике ствари. Јер велике ствари подразумевају велике ствари. Ја сам се држао до 600 људи, то је мени довољно да се покријем и концерт да се чује, ма пристојно! То се тада и могло. Јер да сам се ја ослањао на велике организације можда бих могао годишње свирати десет концерата, али ја се никада нисам бавио музиком због тога. Мени је то била игра, као утакмица и ја сам увек говорио да једва чекам да почне.
Да ли и даље свирате и вежбате?
Ма вежбао нисам 40 година!
Свирате?
Свирам да не заборавим!
За своју душу или…
Не не, у злу не требало, јер ако ми неко стави гитару у руке и каже ми да свирам – ја немам појма шта да свирам и онда ја имам пар својих песама… и ја ћу вам рећи како то изгледа, иако знам да ми нећете веровати, али ја ћу вам испричати причу. Ако неко изрази жељу да ме види за милион нечега и дође ми у кућу, донесе врећу пуну кованица и тресне је о сто и каже ово је за један концерт. Ја се зајапурим, уше ми поцрвене и не знам шта ћу од себе.
Кажем: јао добро могу ти нешто одсвират. он каже – може. Ја кренем и он за пола минута каже, јао имам нешто неодложно да обавим, покупи те златнике и више га никада не видиш. Да нисам отворио уста направио бих каријеру разумете!
Како путујете с обзиром на то да немате пасош и да ли ћете прихватити понуду премијер Ивице Дачића да узмете пасош Србије?
Џони: Свирам да не заборавим
То је све врло лепо, али то је с моје стране врло… Гледајте, ја сам рођењем имао тај пасош и била је та земља која је била… То је исто као када те тата и мама направе и онда се они разведу и може са једним и другим или без једног и другог, али ја не могу ићи по свету и тражити новог тату и маму. Нисам ја везан, немам ја никакав, како се то каже – комплекс, него напросто… било, па прошло. То је како када се човек жени. То као када на силу човек може да се жени… Не бисте могли да га прихватите. То је повезано са целим космосом. Ја не знам, има свакаквих људи мени је то…
Да ли пратите шта се дешава у Србији и Хрватској на политичкој сцени, да ли Вас то интересује?
Искрено, мислим и данас када гледам вести то ми поквари грозно расположење. Сретан сам да не видим нити чујем нити знам. Стварно је тако.
То значи да живите у информативној блокади, да се не интересујете за дешавања овде?
Постоје душевне боли, знате кад се људи позивају на душевне боли. Мени је то велика бол. Могуће да зато и радим те књиге из историје.
Да ли мислите да ћете то превазићи – последних 20 година нисте – али да ли мислите да ћете моћи једном?
Не могу то да објасним. Ја пола ствари уопште не могу да разумем. Ја знам шта имам у срцу. Могуће да сам зато песник, јер се стално чудим.
Која је ваша порука за све оне који деценијама чекају да Вас чују? Који би волели да Вас бар још једом чују уживо, да се надају и даље или не?
О тој премиси би цео један разговор могао да се води. Ја не гледам тако на ствари. Ја не мислим да ико чека. То су рутинска питања која иду са тим фахом. Не мислим да сада неко не може да спава ако ја не свирам. Па рекао сам вам како то изгледа када дође неко да му ја свирам – како је када ја отворим уста.
Али, не мислите ваљда да нема људи који би желели да Вас чују уживо?
Сваке седмице неко свира у Београду, јел да? Арена ради нон стоп. Стварно не мислим да је то толико важно!
