Pročitaj mi članak
(Руска реч)
Kњигe руских писаца које су оставиле највећи утисак на страни свет и инспирисале велики број филмова и разних других обрада.
1. Лолита, 1955.
Један од најпровокативнијих романа Владимира Набокова. Написан је на енглеском језику. Прича о односима између одраслог мушкарца и дванаестогодишње девојчице распаљивала је уобразиљу Американаца. Роман је 1962. године екранизовао Стенли Кјубрик, а сценарио за филм написао је лично Набоков. Према верзији Modern Library „Лолита“ је на четвртом месту рејтинга 100 најбољих дела написаних на енглеском језику.
2. Злочин и казна, 1866.
Данас се у Санкт Петербургу организују екскурзије по местима где се одигравала радња овог најпознатијег дела Фјодора Достојевског. То је урбани роман о обичном студенту са Наполеоновим комплексом. Достојевски је био принуђен да га напише, јер је прокоцкао сав новац и није имао од чега да врати дугове зајмодавцима. Један од најчешће екранизованих руских романа (8 екранизација у иностранству) послужио је и као основа за многе позоришне комаде.
3. Ана Карењина, 1873-1877.
„Принцип Ане Карењине“ – тако се у друштвеним наукама назива почетак романа: „Све срећне породице личе једна на другу; свака несрећна породица несрећна је на свој начин“. Многе читаоце иритирају и главна јунакиња (прилично хистерична личност) и мелодрамски садржај, али роман је и поред тога доживео преко 20 екранизација у свету. Најновија британска филмска варијанта са Киром Најтли у главној улози појавиће се на великом екрану у септембру.
4. Рат и мир, 1863-1869.
„Справа за мучење“ свих руских ђака (обавезна лектира у њиховом школском програму), четворотомни роман-епопеја замишљен је као прича о судбини декабриста (учесника руског племићког опозиционог покрета 19. века). Међутим, у потрази за идејним изворима декабристичког покрета Толстој је морао да се посвети рату против Наполеона 1812. године. Око седам пута је Толстој својом руком преписао цео роман, а поједине епизоде и преко двадесет пута. После сваке редактуре он је у сопственом роману налазио идејне и литерарне недостатке.
5. Браћа Карамазови, 1880.
Најдубље и најсложеније дело Фјодора Достојевског. Писац је умро пре него што је завршио рад на роману. Постојећи роман је само први део замишљене „Животне приче великог грешника“. Према замисли, Алексеј Карамазов је требало да постане револуционар. Писац није дочекао први атентат на цара Александра II, а да јесте, тај догађај би њега, убеђеног монархисту, вероватно подстакао да окрене роман у сасвим другом правцу.
6. Мајстор и Маргарита, 1929-1940.
„Мајстора и Маргариту“ Михаила Булгакова руска критика незванично сматра најзанимљивијим романом 20. века. Прича, која иначе није уобичајена за руску књижевност, садржи „роман у роману“, сцене из разних култура и епоха, описе ђавола и Исуса који противрече прихваћеним канонима…
Све то фасцинира читаоца. Совјетска власт, међутим, никако није могла да прихвати роман који дира у питања религије, тако да је књига дуго кружила у рукописима. Први пут је објављена у периодичном издању тек после пишчеве смрти, и то у прилично скраћеној, цензурисаној верзији. Данас се роман, наравно, објављује у целини.
7. Идиот, 1868.
Реч „идиот“ код Фјодора Достојевског није ни погрдна, ни увредљива. Она за њега не значи да је човек ментално заостао, него да је невероватно смирен и кротак. Идиот у роману је кнез Мишкин, оваплоћење хришћанског морала, „изабрани човек“. Слика Ханса Холбејна млађег „Христос у гробу“ подстакла је аутора да напише овај роман. Устима кнеза Мишкина Достојевски износи сопствену мисао да гледајући ту слику „човек може и веру да изгуби“.
8. Доктор Живаго, 1945-1955.
„Доктор Живаго“ је истовремено и роман и зборник стихова главног јунака, лекара и песника Јурија Живагоа. Комунистичка партија Совјетског савеза је дошла до закључка да Борис Пастернак двосмислено интерпретира Октобарску револуцију и друге „славне домете комунизма“. Пастернак је 1958. године за ову књигу добио Нобелову награду, али је тадашњи лидер СССР Никита Хрушчов био крајње незадовољан тако високом оценом антисовјетског романа, те је Пастернак морао да се одрекне награде. „Доктор Живаго“ је објављен у СССР-у тек крајем периода „перестројке“ (1988). Тада је Нобелова награда намењена Борису Пастернаку уручена његовом сину.
9. Записи из подземља, 1864.
Ово дело Фјодора Достојевског није велико по обиму, али рефлектује његове уметничке и идејне принципе. Веома искомплексиран човек на граници лудила не излази из свог подземља и мучи самога себе. Из овог „антијунака“ касније су израсли трагични ликови романа „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“ и „Браћа Карамазови“. То је један од последњих руских интелектуалаца који себе супротставља целоме свету.
10. Један дан Ивана Денисовича, 1959.
Класично прозно дело о совјетским радним логорима, књига Александра Солжењицина која је потресла СССР и цео свет ужасом свакодневице у концентрационом логору. О „Једном дану Ивана Денисовича“ песникиња Ана Ахматова је написала: „Ову повест свако треба да прочита и научи напамет, сваки грађанин Совјетског Савеза“. Никита Хрушчов је неким чудом одобрио издавање ове антисовјетске приче, па она није морала да буде „у илегали“, за разлику од других истинитих сведочења о логорима. Затим су уследила и друга Солжењицинова дела на исту тему, али она у СССР-у већ нису била тако топло примљена. Штавише, писац је протеран је из земље кад му је додељена Нобелова награда.
(Руска реч)
