Silaskom sa scene Slobodana Milošević, najvećeg gurua (istina, ne svojom voljom) domaće rokenrol gerile, u istoriju je otišla skoro sva buka i bes, a petooktobarska demokratija je za marendu pojela decu koja su celu deceniju pevala o njoj. Ovo je priča o onima koji još uvek reže iz garaže…

Силаском са сцене Слободана Милошевић, највећег гуруа (истина, не својом вољом) домаће рокенрол гериле, у историју је отишла скоро сва бука и бес, а петооктобарска демократија је за маренду појела децу која су целу деценију певала о њој. Ово је прича о онима који још увек реже из гараже…

“Овај град је некад бацао светла далеко, овај град би могао боље…”, певао је једном давно Милан Младеновић, несвестан колико је у праву. И колико ће тек бити у праву. Београд је седамдесетих И осамдесетих био музичка престоница Балкана, велика електрична централа добрих вибрација која се у таласима ширила регионом, а богами и шире.

Камење је наставило да се котрља и ратних деведесетих, за које су многи спремни да се закуну како су, иако обележене санкцијама, злочином и свакојаком бедом, заправо златно доба српског рокенрола. Бендови су ницали на згариштима градова и преграђа, а вирус из престонице заразио је и вароши на периферији – горели су Шабац, Зрењанин, Милановац, Крагујевац, Ниш, Панчево… Рокенрол је био прва ствар која је истински децентрализовала Србију, у којој није све почињало и завршавало са Београдом.

А онда је дошао 5.октобар, а са њим И “демократија” која је за маренду појела децу која су деценију уназад певала о њој. Кад су сви очекивали да урбани звук постане мејнстрим и са малих екрана у пензију пошаље певаљке и шамане, десило се супротно. Показало се да је репресија најбоља терапија, траума најбоља инспирација, а квази слобода гарнирана тобожњом борбом за људска права на домановићевски слепо зацртаном путу за Европу – свилен гајтан за рокенрол.

Са сцене је сишао Слободан Милошевић, испоставиће се највећи гуру и мецена(истина, не својом вољом) домаће урбане гериле, а са њим у историју је отишла сва она бука И бес које је његова владавина репродуковала на носаче звука. На површини су остали ретки, част изузецима, углавном излапели ветерани који већ прееедуго жицкају на рачун старе славе, и они нешто млађи, бледуњави и уштројени нус производи настали коитусом НВО, МТВ И Мекдонадлса, лишени осећаја за социјалну

И друштвену неједнакост, сатиру и зидарско пиво. Србија вапи за бендовима попут Хладног пива или Дубиозе колектив, за активизмом који се не своди само на помодарску промоцију Параде поноса, у међувремену тавори се и преживљава, прелиставају пожутели албуми, устајала жабокречина…

Али, ипак, негде дубоко у срцу града, у бетонским фавелама престонице, далеко од славе И медија, из подрума и гаража још увек допиру звуци који плаше малу децу навучену на Ацу и Цецу. Има их разних профила И светоназора, од репера до панкера, политички некоректних, романтичних и бруталних, лепих и ружних, прљавих И злих. Ово је прича о њима…

СМОКЕ МАРДЕЉАНО: ЖИВОТ КАО ДИМ

Некоме је живот песма. А некоме цео живот стане у песму…

„Живот као ружан сан јер немас кинту! Кева тотално је пукла, ја у лошем трипу.
А ко ће да плати те силне рачуне, на сваких месец дана неке баснословне суме.
Искључена струја, па искључен телефон, па ми пук’о филм, поч’о да студирам бетон!
Било је лепо, ал’ у тренутку све је пукло, заглавио на робију јер никог нисам друк’о!“

Милош Стојановић ака Смоке Мардељано, пре осам година пробудио се у Васпитно поправном дому у Крушевцу (са те-ве екрана познатијег као “Сиви дом”) због диловања наркотика. Тамо је провео две пуне године, пунолетство дочекао у самици, научио да пече хлеб, прави кифлице са сиром и одлучио да му живот буде реп. И леп, тебра! У “мардељу” је добио дипломе два заната (пекар и алатничар)и решио да покуша да живи од трећег, хип-хопа, да батали криминал од кога се издржавао раније. Из тог периода му је остао и други део арт-имена по коме га данас сви знају и препознају.

„Четри на улици, две године у ћузи!
Не могу више Боже слободно ме узми!
Ал’ увек с’ поносом кроз живот, кад боли стиснем зубе
И нека буде како буде“

Овај први, Смоке, му је од друге љубави, оне према лаким дрогама. Одрастао је на Вождовцу, у крају који зову Вијетнам, транзиционој клоаки главног града. На улици је упознао живот, улицу је убацио у риме и доста му добро иде – тренутно је најактуелнија фаца у реперском подземљу, најтврђи од најтврђих, “олд сцхоол”.

-Реп ми је помогао да не рокнем некога. По природи сам прилично нервозан и некад сам много волео да се побијем. Данас идем на тренинге кунг фуа, учим да се контролишем, да примам ударце са осмехом, ништа бес, каже он.

Ипак, навике су чудо. На летошњем гигу на Ади, тек што је започео наступ, а већ креће да провоцира прве редове публике, уноси им се у лица: “Шта је било, хоће неко на ферку, а?!” Екипа га зна, не прима се, а надркани став “ганста репера” ускоро смењује осмех и крећу риме у таласима:

„Шта је пичко ћелава, изваљен си пандур, подиго си пендрек, ја подижем штанглу. У позоришту МУП-а добио си тачку, вежбаш пред огледалом како вадиш значку. „Стани или пуцам“, сваки пандур каже, ти си ту да приводиш, ја сам ту да лажем. Немој да ме бијеш, боље испразни шаржер…“

Тупак се поново родио, у Вијетнаму, на Вождовцу.

ТОБИЋ ИДОЛ МЛАДИХ: АМЕРИЧКА НОЋНА МОРА

Тобић Тобић Идол Младих широј јавности је постао познат након чланка у Њујорк тајмсу и пратећег видео клипа у коме овај Далију налик Смедеревац са пребивалиштем у Београду песмом забавља децу сиријских избеглица у парку крај Железничке станице, успут испијајући конзерве пива којима је, као прави српски домаћин, понудио и намернике са Истока.

Америчка новинарка је, међутим, у овом гесту препознала верску провокацију, па је Идол младих преко ноћи постао планетарна звезда и завршио у Кесићевих “24 минута”, где је стихом, а како другачије, на мелодију песме “У Стамболу, на Босфору”, покушао да објасни „инцидент“ са избеглицама:

“Крај станице београдске млад Сиријац лежи,из вихора љута рата са дететом бежи. Понудих му помоћ своју, прозборисмо и реч коју, за тај Њујорк тајмс, за рат Амери окривљујем вас, исто тако сте завадили нас…”

Иван Тобић, како је право име нашем јунаку, кога алтернативна чаршија зна и под шифром Тобић Тобић Мојсиловић Бобић, мултиталентовани је уметник, песник и кантаутор са неколико андерграунд хитова (“Трамвај за Бразил”, “Кењаш”, “Б92”, “Туга”), шампион у слем-поезији илити српски – песничењу (такмичењу на коме песници бацају своје риме), астролог, колумниста, књижевник (објавио збирку кратких прича “Тобиђења душо моја”)…

Такође, члан је и уметничке скупине Илегални посластичари, претече данашњих „њузнетоваца“, која је пре неколико година изазвала дипломатски инцидент објављивањем фејк вести о непостојећој кафани “Осама” лоцираној преко пута амбасаде САД, у тренутку када је лов на светског терористу Број 1 био топ тема. Информацију су пренели сви значајнији светски медији, а мало затим нешто слично, само на регионалном ниивоу, десило се и са “ексклузивом” о лимару који је пред летњу сезону кренуо у серијску производњу лажних хрватских таблица са магнетом, како би српске туристе поштедео непријатности на летовању у “лијепој њиховој”.

– Хтели смо да покажемо колико су медији, пре свега интернет, подручје бесконачних могућности најсуптилније манипулације. Веран Матић са Б92 је чак унајмио и адвокате који су контактирали Интерпол како би угасили један од наших блогова чији се сервер налазио ван Србије. После приче о лимару и таблицама реаговала је портпаролка хрватског МУП-а, која је изјавила да је у „опсежној акцији експресно ухићена илегална група лимара“, иако они наравно никада нису ни постојали.

Када је Кесић одлазио са ТВ Фокс, понудио је мени и пријатељу да заједно смислимо нову ТВ форму, али ми нисмо били спремни на компромисе. Осим медијских саботажа, Илегални посластичари су заслужни и што је једна улица у Шангају добила име Ћошак Краљевића Марка, каже Идол младих.

Својевремено је писао шаљиве надреалистичне хороскопе и нешто озбиљније колумне за тиражни дневни лист, али је добио отказ због ових потоњих, када се у једном тексту нашалио са тадашњим председником Борисом Тадићем, што „није било у складу са уређивачком политиком“.

-Попио сам шут- само зато што се Тадићу није свидела једна бенигна сатира на његов рачун. Покушао сам да наставим са писањем на другом месту, али више нисам могао да добијем плаћени посао ни у једном медију. А баш у то време су почели да ме развлаче по судовима због тобожњег напада на полицајца за који ми је претила казна од неколико година затвора, каже Тобић, који је помало разочаран у оно што се дешава на сцени, али не губи наду:

-Рокенрол је овде изумро одласком Тусте из Куд идијота. Свируцкају још само неки пицопевци којима је врхунска мисија да им се песма појави у реклами за неку мобилну телефонију или банку. Изгледа да је последње време стигло кад сам био приморан да скинем прашину с тамбуре и са неколико ликова оснујем бенд, Хотел Македонија. Увежбавамо се и ускоро ћете моћи да нас чујете и паднете у карасевдах, газите срчу и чекате зору у срушеној кафани код аутобуско станице, апсолвира.

РЕПЛИЦУНТС: ПАНК ФЕМИНИЗАМ

Панк бенд “Реплицунтс” је једини такав у Србији кога чине искључиво жене. Портал “Лабрис”, који промовише права лезбијки, недавно их је назвао и првим “qуеер” бендом у Србији. Три девојке које се крију иза овог имена, међутим, јавно се не декларишу тако, мада истичу да подржавају права ЛГБТ популације и залажу се против насиља сваке врсте, што је већ есенција панка као субкултуре.

Тренутно је актуелан спот за њихову песму “Yоу лие, yоу дие” у којој певају о геј љубави, али не декларативно и кампањски, већ кроз причу о обичним људима и њиховим искуствима. Не случајно, песму и спот су промовисале 8.марта на журци “Фемиx”-а, организација за промоцију женског активизма.

У строгом центру Београда, тамо где се најмање надате, испред некадашњег клуба новинара затичемо гомилу панкера. Чирокане, цокуле, кожњаци са нитнама, ланци место каиша и све што уз то иде. Из просторије допире гласна музика, “Реплицунтс” цепају уши, а испред сцене која је тек за који центиметар изнад публике, креће шутка.

-Панк не може умрети, док год има бендова који свирају и клинаца који слушају, још вруће после свирке говоре Кети Хаос и Сања, гитаристкиња И бубњарка. Барбара, која у бенду свира бас,додаје:

-Када ме неко пита “да ли је Пунк мртав” ја не помислим прво на рифове које свирам или мартинке на ногама, већ на начин живота и поштовање вредности које је је пунк И хард цоре култура изнедрила.

На Бг панк сцени, која у тешким условима, у дефициту простора и пара, и даље функционише, истичу се бендови Воx Попули, Цонцрете Wормс, Отворени прелом, Прљави дрипци, Дисхуманитy, Агитатор, Мутабо, Мутоген… Већина их се музиком бави из љубави, хонорари су симболични и једва да покрију трошкове путовања, намакне се ту евентуално за који хамбургер, пиво, нове палице, жице и трзалице. И то је то. „Реплицунтс“ живе по истом моделу: бубњарка зарађује као васпитачица, басисткиња је графички дизајнер, а гитаристкиња је тренутно без запослења, проводи време са дететом што је, истиче, најлепша ствар која јој се десила у животу. Ове године су биле на европској турнеји са једним француским панк бендом, а надају се да ће догодине опет.

-Наравно да би волеле да можемо да живимо од наше музике,да смо стално на турнеји и да не размишљамо да ли имамо пара за основне људске потребе, каже Сања, док се Барбара не слаже у потпуности: – Мислим да и не желим да живим од музике, јер онда то са собом носи неке друге ствари, стресове, које не желим да имам када се бавим музиком.

Иако привлачне спољашњости, девојке кажу да немају проблема са насртљивим типовима из публике, јер панкери су, додају, велики џентлмени. Не слажу се да у српском рокенролу влада осека бунта, већ сматрају да је то само последица чињенице да медији простор и време углавном дају музичарима којима “цветају руже”, што доприноси поплави кича И шунда.

-Деведесетих је, поред свега ружног што се дешавало,ипак било много више простора за рокенрол. На трговима за Нове године и разне прославе свирали су махом рок бендови, а установе попут СКЦ-а И Дома омладине су имале више слуха за алтернативу. Али ок, свако време носи са собом битке које треба добити, закључују ове три панк хероине и дају ми добар шлагворт за крај и стихове групе “Крш” који једноставно, али скоро савршено дефинишу доба у којем живимо:

“Времена су опасна, свако краде и отима, треба бити опрезан да не постанеш животиња, свиња дебела, која глође човека…”

Izvor: ekspres.net

Oznake: Antonije Kovačević, Miloš Stojanović, rokenrol