Pročitaj mi članak
Тек да се зна. „Рибља чорба“ се мало бавила спољном политиком. Наиме, одлетели смо у Париз да у Граду светлости ширимо аутентичне српске културне вредности, то јест, одржимо концерт у сали „Не Морнинг“ („Ново јутро“) и тим чином покушамо да унесрећеним и медијски отрованим генерацијама у дијаспори покажемо да се у Србији слуша и свира нешто друго сем наказних музичких хибрида, којим их програми за иностранство свакодневно кљукају.
Основни проблем музике која се дијаспори агресивно намеће (а ту назови музику је и жанровски немогуће одредити) је у томе што земљаци и земљакиње на привременом раду у иностранству немају могућност избора. Чак и ако промене канал српског порекла, опет их чека хорор полуголих спонзоруша и терор идиотских садржаја. Најгоре је што се то ђубре понављањем до бесвести усађује у мали мозак присилних конзумената као нешто културно вредно.
Први пут је „Рибља чорба“ свирала у Паризу јако давно 24. октобра 1987. када је, сада покојни Здравко Томић сину Александру поклонио концерт за осамнаести рођендан. Касније смо наступали још два-три пута, увек веома успешно, али стицајем околности, Париз нас није видео петнаестак година.
Пре отприлике месец дана Томић млађи ме је позвао на вечеру да бих упознао његовог шефа, господина Жоа Марија и да се договоримо о евентуалном концерту у Паризу. Мсје Жо Мари је и председник једне мале опозиционе странке у Француској, тако да је цела ствар добила и своју политичку позадину. Нарочито ми је значила његова жеља да се преко културне сарадње поправи слика Србије у Француској, па и у Европи, тако да би концерт био само почетак једне, много шире културне акције.
Кренули смо у Париз као српска интервентна музичка бригада, са главном намером да поправимо музички укус присутних искључиво квалитетном свирком. Већ у авиону смо приметили присутне негативце у виду неких од звезда „Гранда“, који су кренули на своје тезгарошке подухвате на сплавовима Сене. Као да река није већ довољно загађена.
Далеко од тога да сам расиста, али ми се чини да је Париз град под арапско-турско-црначком окупацијом. Десетомилионски град је тапациран плакатима уметника са Истока и из Африке. Понављам, ако то спојимо са нашом иранско-турском хибридном музиком можда је и њима потребна нека француска интервентна музичка јединица, чисто да спасе традиционалну шансону. Част изузецима (Туре Кунда из Сенегала је велики уметник).
Сала „Ново јутро“ је била распродата. Свирали смо два и по сата (и квалитет и квантитет), између осталог да би се кондиционо припремили за „Арену“. Било је пуно носталгије, суза и овација (и на нове песме, што нас је пријатно изненадило), тако да се Париз може сматрати освојеним.
У недељу смо устали рано и пошто смо тријумфовали било је сасвим логично да се сликамо код Тријумфалне капије. Сликали смо се и код Ајфеловог тура (Тур д Ајфел), што је ипак пристојније него да смо се пели на Ајфелову кулу. Групе Сенегалаца су јефтино продавале сувенире, да би зарађено слали врачу у родној земљи, који је (рече ми Аца) толико моћан да игра веома важну улогу приликом избора председника Сенегала. Полиција их јури, али џабе.
Видевши толику гомилу гвожђурије спонтано ми је дошао план Ц за смедеревску Железару. Па сад, или ми да градимо свој Ајфелов тур (не мора његов, може и неки српски који је тренутно модеран за увлачење), или да понудимо Французима да им Железара Смедерево направи већи и лепши тур у Паризу.
На крају смо скромно закључили, да се после овако успешног концерта, једна улица у Паризу зове Београдска с пуним правом (можда малчице и због нас).
Оревуар,
вотр Бора Ђорђевић
П. С.
У сали у којој смо наступали пре нас су свирали Дизи Гилеспи, Ела Фицџералд и остали великани. Било је крајње време да се „Рибља чорба“ придружи друштву.
(Вечерње новости)
