Шта је Апокалипса?

Као што сам већ рекао – то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама.

Сваки човек проживљава оно што је тема Открoвења Светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони. Зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна.

О нашем конформизму. У Открoвењу Јовановом речено је. ”Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” То јест, равнодушност, неучешће, изједначава се са грехом, са преступом пред Творцем. С друге стране: ”Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се.” Укратко, ово је осећање човека који се каје, ово је уопште – почетак пута. Таква осећања имају различити људи на разне начине и у различито време. Рецимо Достојевски, постоји верзија да је то религиозни, православни писац који је испричао о својим тражењима и о особинама вере. Мени се чини да није сасвим тако.

ПРОЧИТАЈ И ОВО:

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ: Слово о Апокалипси (1)

Достојевски је направио своја велика открића само зато што је био први од оних који су осетили и изразили проблеме обездуховљености. Његови јунаци пате јер не могу да верују. Они желе, али су изгубили тај орган којим се верује. Атрофирала је савест. И из године у годину, Достојевски је постао некако све више разумљив, чак модеран. Управо на рачун што овај проблем нараста све више и више. Зато што је најтеже – веровати. Зато што је поуздати се у благодат,  уопште узев, немогуће. Наравно да је сретан човек кога је посетило ово стање. Али тешко да се сваки човек може тиме похвалити. Најважнија ствар да би се осетио слободан и сретан је – храброст.

На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су у Апокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  – али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе.

Поводом нестанка простора и времена, њиховог преласка у ново стање, речене су задивљујуће лепе речи. Поводом ишчезавања простора: ”И звезде небеске падоше на земљу, као што смоква одбацује заметке своје кад је заљуља велики ветар. И небо измаче као свитак када се савије, и свака гора и острво покренуше се с места својих.”  Небо се измакло савивши се као свитак.  Ја нисам читао ништа дивније.  А ево још о томе шта се десило после скидања седмог печата.  Шта да каже било који уметник о начину на који је ово изражено! Како изразити не само ову напетост, него овај праг! “ И када Он (то јест Јагње) отвори седми печат, наста тишина на небу око пола часа.” Како каже мој пријатељ, – овде су речи излишне. Скинут је седми печат, и шта бива? Ништа. Наступа тишина. Ово је невероватно! То одсуство слике у овом случају је најснажнија слика која се само замислити може.

Право чудо!

Постоји књига у којој је аутор, Кастанеда, написао причу једног новинара, то јест своју причу о томе како се учио код једног мексичког врача. То је запањујуће интересантна књига. Али ствар чак није у томе. Прочуло се да није било врача, да то уопште нису белешке из дневника, него да је све измислио Кастанеда – начин сопственог обучавања помоћу којег он хоће да измени свет, и самог врача, и његов метод. Али ово ни мало не поједностављује суштину ствари,  напротив усложњава је. То јест, ако је све ово измислио један човек онда је то још веће чудо него када би то стварно постојало. Краће речено, моја мисао се своди на то да је уметничка слика, на крају крајева, увек чудо.

Ево још један одломак из десете главе. Поводом времена такође речено врло лепо.” И анђео којега видех где стоји на мору и на земљи, подиже десну руку према небу, и закле се Оним који живи у векове векова, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће.” Ово изгледа као обећање, као нада, а ипак остаје тајна. Зато што у Апокалипси постоји једно место које изгледа сасвим необично за Открoвење. “А када проговорише седам громова, хтедох да пишем, но чух глас са неба који говори: Запечати оно што говораше седам громова, и то не пиши.” Занимљиво је шта је Јован сакрио од нас? И зашто је рекао да је нешто сакрио? Чему овај чудни интермедиј, ова ремарка? Јесу ли то перипетије односа између Анђела и Јована Богослова? Шта је то било што човек не треба да зна?

Па смисао Открoвења је баш у томе да човек зна. Можда нас само схватање знања чини несретнима. Сећате ли се: ”И знање умножава муку”? Зашто? Или је требало сакрити од нас нашу судбину? Неки моменат судбине? Ја, на пример, никако не бих могао да живим кад бих знао пророчанство о сопственом животу. По свој прилици, живот губи сваки смисао када бих знао како ће се завршити, – наравно, имам у виду моју личну судбину. У овом детаљу постоји некакво невероватно, потпуно нељудско благородство пред којим се човек осећа као мало дете, и незаштићен и истовремено заштићен. Ово је учињено зато да би наше знање било непотпуно, да се не оскрнави бесконачност, да се остави нада. У човековом незнању је нада. Незнање је – благородно. Знање је вулгарно. Зато таква брига која је изражена у Апокалипси у већој мери ми даје наду него што ме плаши.

И сада се ја питам: шта треба да радим кад сам прочитао Откривење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се промениио него зато што ми је речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим. У вези са свим овим почињем да мислим да је уметност којом се бавим могућа једино у том смислу ако она не изражава мене самог, него ако у себи акумулира оно што ја могу да ухватим општећи са људима. Уметност постаје грешна чим почнем да је употребљавам ради својих интереса. И најважније је да престајем да будем интересантан. Можда од тога и почиње моја љубав према самом себи.

Хоћу да се захвалим онима који су ме позвали на данашњи сусрет,  мада ја и нисам хтео ништа ново да вам откријем. Хтео сам – и то сам добио – да, размишљајући у вашем присуству, на тај начин осетим важност овог момента и процеса. Ви сте ми дали могућност да дођем до неких закључака и да повратим неке мисли, зато о овоме није могуће размишљати у самоћи. И тако, намеравајући да радим свој нови филм, намеравајући да учиним нови корак у овом правцу, мени је потпуно јасно да према њему треба да се односим не као према слободном стварању, него као поступку, као према принудном чину, кад рад више не може да причињава задовољство, већ долази као некакав тежак и оптерећујући дуг. Отворено говорећи, ја нисам могао да схватим да уметник може да буде срећан у процесу свог стваралаштва. Или је ова реч нетачна? Срећан? Не, никад. Човек не живи зато да би био срећан. Постоје ствари далеко важније него срећа.

Превео: Зоран Шаренац
Текст преузет из часописа СВЕТИГОРА бр. 159-160

Ознаке: Андреј Тарковски, апокалипса, православље, савремена уметност, савремени уметник