Прочитај ми чланак
Дон Жуан
Обичај је некада давно постојао
Да баш у оно доба
Кад звезде похрле
Да своје место заузму на
Пољани бескрајној,
Уз чибук ил цигару седимо и причамо.
Тако ми мој рођени поче причу
О неком младићу
Из неке земље мале,
Рече,
Сећам се да су у њој
Неки силни цареви римски рођени,
И отуд цео свет освајали.
Па реци, какав је био, јел
Јак и моћан ко ти цареви, реци рођени.
Не, био је као роса што се око цвета хвата
Као брош при срцу што се ставља,
Мио и леп, и жене су га волеле јако.
Ал чудне су биле жене из тог краја.
Јаке, усађене, и руку мушких,
Децу су рађале и стално
Прашину са слика предака својих
Изнад огњишта са сузама брисале,
Мајке су, а не жене оне бивале.
Чудан је тај крај, рекох.
Показивао им је тако, обично у сну
Тачку где се тренутак и вечност
У загушљујућем праску сударају,
И причао да на том попришту
мали богови касније обитавају,
стрелама се неким играју.
Касније се за њега прочуло,
Па су га људи тешких глава и још
Тежег срца вилама отерали.
У праскозорје кад се магла спусти
Може се видети траг којим је бежао.
Па шта је затим било, јел жив остао.
Наш јунак се нашао у граду
Сивом и мемљивом, заогрнутим
Песмама у славу неког бога
Мислим бога рада, прегора,
Сасвим непознатим.
Волео је жене из тих фабрика.
Није разумео зашто су хлеб
Стално помињале, и зашто су
Своју одећу по три, четири пута
Дневно прале, ваљда су неку
Увреду са себе скидале.
Ух, тешка је то нека прича, рођени.
Док су оне дању радиле,
Цртао им је путоказе
По земљаним стазама
Да би лакше до њега стизале.
А оне су тим путевима
једна до друге стигле,
заставе и барјаке подигле
и слободу наместо његове
љубави изабрале.
Разливен тугом немоћи,
Већ грчевито бришући те црте,
Пресрете га човек,
Избријан, велик и диван.
Поведен неким немиром,
Као хипнотисан крену за њим,
У друштво броката и сафира стиже,
Где су жене једино жене.
Овде ти морам поново рећи,
Да момак је био леп као
Принц, у духу философ,
Док му је говор био најлепши стих.
Ух, ту мора да је добро вештину
Љубавну изучио, зар не, мој рођени.
Па не знам баш да л је љубав
Изучио, ал да је сусрео неку срећу
Чудну, неку што за себе иште
Туђу несрећу, е са њом је
Кроз те жене стално битку водио.
На крају је одатле побегао и
Више о њему ни реч нисам чуо.
Чудан је, заиста, тај младић,
И та земља римских царева,
Рођени мој.
