Pročitaj mi članak
Књига о жртвама 14 учитеља који су се борили за српски језик. Сабрана сва потискивања српског идентитета од пре неколико деценија до данашњег дана.
Нико се још није усудио да јавно помене, а камоли посвети неко своје дело успомени на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића, који су пре 96 година одбрану српског језика и ћирилице платили животима, до никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је ових дана светло дана угледала његова књига „Ноћ дугих маказа“ у којој је сабрао сва потискивања српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност од пре неколико деценија до данас. И није било позванијег да о томе пише јер је 2004. године заједно са супругом Радмилом и још 24 професора из Никшића и једног из Херцег Новог, између хлеба и језика изабрао ово друго.
Успротивио се преименовању наставног предмета српски језик у матерњи, што је касније условило брисање његошевског језика из црногорског Устава као јединог службеног.
– Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латиничко писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд – наводи у „посвети“ професор Матовић.
Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, овако су образложили: „Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.“
Након двомесечне истраге изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јововићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после два месеца проведена у затвору пуштени на слободу, док су њих једанаесторица: Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић – интернирани у Болдогасон, а касније за Нежидер, где су остали све до краја Првог светског рата.
– Овај мој скромни рад посвећујем успомени на њихову жртву, која је, верујем, позната Богу, иако од нас заборављена – поручује професор Матовић.
Професор Милош Ковачевић, један од рецензената, наводи да професор Матовић, који је и сам страдалник, књигу посвећује не колегама који заједно са њим пострадаше бранећи од „монтенегрински повампирене актуелне власти не само истину о српском језику него и право на његову службену употребу – него онима који због сличног чина сличну жртву поднесоше готово деведесет година пре њих.“
– Да садашњи страдалници због усуда србистике на тлу Црне Горе не би били заборављени, и да се не би заборавиле голготе кроз које пролазе српски језик и српска књижевност у Црној Гори данас, а које ће једног дана, верујемо, бити само „ружна прошлост“ јер истина мора победити лаж, без обзира на то колико пут до њеног прихватања био спор и трновит, најбољи гарант је управо ова књига што је Матовић подастире културној, стручној и научној јавности на „проверу“.
Мрачне поруке
Веселин Матовић се упустио у анализу садржаја уџбеника за језик и књижевност у црногорским школама, од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе. Имао је за циљ да на делу прикаже „удружени подухват“ прогона српске књижевности и језика из образовног система – истакао је писац Будимир Дубак. – Заиста застрашујући пројекат. О томе сведочи и изјава једне универзитетске професорке: „Погледала сам нове програме и уџбенике и видим да су очишћени од писаца који децу усмеравају према српству. И то је добро.“
(Новости)
