Pročitaj mi članak
Једна од знаменитости Србије су споменици крајпуташи којих има у селима, у црквеним портама, на раскрсницама путева. Већина надгробних споменика су од клесаног камена и датирају од 14. века и према записима су права уметничка дела о животу на просторима Србије.
Најпознатији српски истраживач крајпуташа Радојко Николић назвао је ово етнографско благо каменом књигом предака, јер се на основу сачуваних записа верно може стварати слика о животу српског сељака и ратника, родбини, али и о мајсторству клесара. Највише крајпуташа има у западној Србији и на први поглед би се рекло да је ово градитељско наслеђе типизирано. Пре свега због изгледа, јер су споменици обично у виду једноставног стуба, од оних витких и високих, фино углачаних до здепасти, грубо уобличених од камена пешчара који је најподложнији ерозији. Од таквих споменика остали су само остаци.
Сваки споменик је мала приватна историја: на њему су уклесани биографски подаци о покојнику, колико је живео, коју је школу учио, у којој чети је ратовао, колико је рана имао и кога је за собом оставио. Бележене су и покојникове жеље, завештања, поруке. Највише крајпуташа је о војницима због честих ратова, а најчешће су записиване особине покојника – човечност, моралност и слободарски дух.
Истовремено, то су и најтужнији записи, посебно они из Првог светског рата. У неким крајевима Србије, на крајпуташима су епитафи посвећени покојницама, што је посебно занимљиво, јер у то доба, у патријархалним срединама није било уобичајено да се истичу моралне вредности жене. Уопште, епитафи често заслужују пажњу због духовитих или тужних порука и изрека надахнутих народном мудрошћу, понекад срочених у стиховима.
Представа људског лика на споменицима је најважнија и најчешће заузима целу источну страну крајпуташа, супротну оној на којој је исписан животопис. Ликови су представљени често у народној ношњи, па су добар извор за етнографско истраживање. Богата ликовна грађа има и одговарајућу симболичку вредност – винова лоза, грожђе, голубови, цвеће, листови обележја паганских и предхришћанских времена, док су крст, распеће, анђели искључиво хришћанска обележја.
Често су украшавани и геометријском орнаментиком. На споменицима доминирају одабране боје и орнаменти који симболизују занимање покојника: преслица-преље, фрула-момке, цвет-девојке, пушка-ратника, труба-трубача. После клесања мотиви се боје: лица су бела, коса и очи црне, позадина споменика увек је плава као небо. Зато је народ ова гробља називао шарена села. Крајпуташи су добра грађа за проучавање културе једног доба и краја, али и својеврсна су места која туристи застану да погледају.
(Лепа Србија)
