Прочитај ми чланак
На данашњи дан 2008. умро је Александар Исајевич Солжењицин, уз Достојевског, други пророк православног реализма, добитник Нобелове награде за књижевност.
Велики руски и светски писац године је провео у сибирским логорима, чије је ужасе описао у својој чувеној књизи „Архипелаг Гулаг“.
Двери су објавиле два броја посвећена Александру Солжењицину: један садржи текстове које су бројни интелектуалци писали о Солжењицину, а други садржи текстове самог Солжењицина.
На наступујаћем Сајму књигу у Београду, Двери ће изаћи са књигом посвећеном Александру Солжењицину.
Уместо воштанице, овом великом српском пријатељу који се истином и за истину борио до последњег даха, преносимо изводе из интервјуа објављене у часопису Двери српске, као и део из беседе изречене приликом уручења Нобелове награде за књижевност 1970. године.
Део из беседе Александра Солжењицина приликом доделе Нобелове награде за књижевност:
У разна времена се у разним земљама ватрено, и љутито, и истанчано спорило о томе треба ли да уметност и уметник живе сами за себе или да вечно памте своју дужност према друштву и да му служе, премда и непристрасно. За мене ту спора нема, али нећу изнова почињати да нижем аргументе. Један од најсјајнијих наступа на ту тему представља такође Нобеловска беседа Албера Камија – и њеним закључцима се радосно придружујем. Та, руска је књижевност десетлећима томе нагињала – да не загледа претерано сама себе, да не лепрша превише лакомислено, и не стидим се да ту традицију настављам колико могу. У руској књижевности смо се одвајкада сродили с представом да писац много тога може у свом народу – и мора.
Нећемо газити уметниково право да изражава искључиво сопствене спознаје и самопосматрања, занемарујући све што се у преосталом свету чини. Од уметника нећемо захтевати – већ ће нам бити допуштено да га прекоримо, да га замолимо, да га позовемо и примамимо. Та, он само делимично сâм развија свој дар, који му је претежно још рођењем већ готов удахнут – и заједно с талентом стављена је одговорност на његову слободну вољу. Рецимо, уметник никоме ништа није дужан, али је болно гледати како, одлазећи у самостворене светове или просторе субјективних хирова, стваран свет може препуштати користољубивим људима, каткад и ништавним, каткад и безумним.
Показало се да је наш ХХ век суровији од претходних, и у првој његовој половини није докрајчено све оно страшно у њему. Иста она стара пећинска осећања – грамзивост, завист, необузданост, узајамна злурадост – успут узимајући доличне псеудониме попут класне, расне, масовне, синдикалне борбе, кидају и растржу наш свет. Пећинско одбијање компромиса уведено је у теоретско начело и сматра се врлином ортодоксности. Оно захтева милионске жртве у бесконачним грађанским ратовима, оно нам у душу товари да нема општељудских постојаних појмова доброте и правде, да су сви они житки, променљиви, што значи да увек треба поступати онако како је пробитачно за твоју странку.
Свака професионална група, чим нађе погодан тренутак да уграби део, ма био незарађен, ма био излишан – сместа га граби, макар се и читаво друштво распало. Амплитуда бацакања западног друштва, са стране гледано, приближава се оној међи после које систем постаје метастабилан и мора се распасти. Све мање стешњено оквирима вековне законитости, безобзирно и победнички корача у читавом свету насиље, не бринући што је његова јаловост већ много пута испољена и доказана у историји. Тријумфује чак не просто груба сила, већ њено громогласно оправдање: свет преплављује безобзирна увереност да сила може све, а ко је у праву – ништа.
Зли дуси Достојевског – чинило се, провинцијска кошмарна фантазија прошлог века, пред нашим очима се размилеше по читавом свету, у такве земље где их нису могли ни замислити – и ево отимањем авиона, узимањем талаца, експлозијама и пожарима последњих година трубе о својој одлучности да потресу и униште цивилизацију! И то им сасвим може поћи за руком. Омладина – у оном узрасту када осим сексуалног још нема друго искуство, када за собом још нема године сопствених патњи и сопственог разумевања – усхићено понавља наше руске озлоглашене отрцаности XIX века, а чини јој се да открива нешто ново. Новопечену хунвејбиновску деградацију до ништавила она прихвата као радостан узор. Површно несхватање исконске људске суштине, наивна увереност срца што још нису поживела: само да о в е крволочне, грамзиве угњетаче, владаре отерамо, а следећи ће (ми!), одложивши гранате и аутомате, бити праведнији и саосећајнији. Није него!… А ко је поживео и схвата, ко би тој омладини могао приговорити – многи не смеју приговорити, чак се улагују, само да не испадну „конзервативци“ – опет руска појава, из XIX века. Достојевски ју је називао „робовање напредним идејицама“.
Дух Минхена никако није постао прошлост, није био кратка епизода. Чак се усуђујем да кажем – дух Минхена претеже у ХХ веку. Застрашени цивилизовани свет пред изненадном поновном навалом искеженог варварства није пронашао ништа друго да му супротстави осим уступака и осмеха. Дух Минхена је болест воље добростојећих људи, свагдашње стање оних који су се препустили жудњи за благовањем по сваку цену, материјалном благостању као главном циљу овоземаљског битка. Такви људи – а небројено их је у данашњем свету – одабиру пасивност и узмицање, само да живот на какав су навикли крене даље, само да се данас не крочи у суровост, а сутра ће се ваљда све некако средити… (Али никада се неће средити! – само ће одмазда због кукавичлука бити жешћа. Неустрашивост и одолевање нам долазе тек када се одважимо на жртве.)
А још нам прети пропашћу то што физички стиснутом, стешњеном свету не дају да се духовно стопи, не дају молекулима знања и саосећања да се пребацују из једне половине у другу. То је љута опасност: онемогућавање информација између делова планете. Савремена наука зна да је онемогућавање информација – пут ентропије, свеопштег разарања. Онемогућавање информација чини утварним међународне потписе и уговоре: унутар заглушене зоне није тешко сваки уговор преиначити, и још једноставније – заборавити, као да никад није ни постојао (то је Орвел изванредно схватио). Унутар заглушене зоне као да не живе житељи Земље, већ експедициони корпус са Марса, они ништа како треба не знају о преосталој Земљи, и спремно би кренули да је газе, свето уверени да „ослобађају“.
Пре четврт века је у великим надама човечанства рођена Организација Уједињених Нација. Авај, у неморалном свету и она је израсла у неморалну. То није организација Уједињених Нација, већ организација Уједињених Влада, где су изједначени и слободно изабрани, и насилно наметнути, и они који су оружјем преузели власт. ОУН користољубивом пристрасношћу већине љубоморно брине о слободи једних народа, немарно запостављајући слободу других. Удворичким гласањем она је одбацила разматрање приватних жалби – јаука, врисака и преклињања појединачних малих просто људи, премалених бубица за тако велику организацију. Свој најбољи документ током двадесет пет година – Декларацију о људским правима – ОУН није запела да учини обавезним за владе, условом за њихово чланство – препустивши тако мале људе вољи влада које нису изабрали.
Рекло би се: обличје савременог света сасвим је у рукама научника, о свим техничким корацима човечанства они одлучују. Рекло би се: управо од светске заједнице научника, а не од политичара мора зависити куда свет треба да иде. Тим пре што примери појединаца показују колико много би сви они заједно могли покренути. Али не, научници нису пружили уверљив покушај да постану важна самостална покретачка снага човечанства. Читавим конгресима они узмичу од туђе патње: удобније је остати унутар граница науке. Исти онај дух Минхена раширио је над њима своја обезвољујућа крила.
А какво је у овом суровом, динамичном, праскавом свету, на рубу његових десет пропасти – место и улога писца? Та ми уопште и не шаљемо ракете, не гурамо чак ни последња помоћна колица, и сасвим нас презиру они који цене једино материјалну моћ. Није ли природно да и ми такође узмакнемо, разуверимо се у непоколебљивост доброте, у недробивост истине, те да само поверавамо свету своја горка непристрасна опажања, како је безнадежно унакажено човечанство, како су се изродили људи и како је тешко међу њима усамљеним истанчаним лепим душама?
Но ми ни то бекство немамо. Једном се лативши речи, нема више измицања: писац није незаинтересовани судија својим земљацима и савременицима, он је сукривац за све зло почињено у његовој домовини или од стране његовог народа. И ако тенкови његове отаџбине облију крвљу асфалт туђе престонице – тмасте мрље занавек су затрацкале пишчево лице. И ако је кобне ноћи у сну удављен лаковеран Пријатељ – на пишчевим су длановима модрице од тог конопца. И ако његови млади суграђани надобудно декларишу превагу разврата над скромним радом, препуштају се наркотицима или отимају таоце – тај се воњ меша с пишчевим дахом.
Хоћемо ли смоћи дрскости за изјаву да нисмо ми одговорни за гнојне чиреве данашњег света?
Изводи из интервјуа са Александром Сложењицином:
Александре Исајевичу, какав је ваш укупни утисак о развоју Русије последњих година? Мислим на период владавине председника Путина у поређењу са Горбачовљевим и Јељциновим временом.
У време Горбачова одбачени су сам појам државности и свест о државности. (То и јесте било извориште оних његових многобројних капитулација и беспоговорних спољнополитичких уступака који су му донели праву салву похвала на Западу.) Под Јељцином је у суштини настављен исти тај курс, само још додатно отежан несагледиво великом пљачком Русије, њеног националног блага, као и потпуном неактивношћу, несупротстављањем хаосу у држави, па чак и подстицањем тог хаоса. Када је Путин дошао за председника – истина не одмах – почели су да се предузимају супротни напори да би се спасла та дубоко еродирана државност. Истина, неки од тих покушаја у почетку су деловали мање-више козметички, али су потом почели дубље да захватају. Међутим, морамо имати на уму сву тежину наслеђа које су Путину оставили његови претходници. Јасно је да је у Русији остало још много тога што није извучено из провалије. Опште стање народног живота и даље је веома тешко и много тога још није уређено, још је све некако хаотично.
Да ли смо стварно сведоци реалног „сукоба цивилизација“ (хришћанске и исламске)? Да ли су у праву многи који сматрају да је хришћанство на Западу одумрло и да је заправо реч о сукобу између религиозног и секуларног друштва? Шта у таквој ситуацији треба да ради Русија?
Светски сукоб би се пре могао дефинисати као сукоб Трећег света и „златне милијарде“ становништва. То је општеисторијски сукоб између богатих и сиромашних, општељудско незадовољство сиромаштвом. (Саудијска Арабија и сличне земље начелно гледано нису изузетак, будући да оне само користе ту западњачку разобручену секуларност као згодну мету. Та тријумфалистичка секуларност и изазива највеће негодовање у муслиманским земљама. Русија се пред нашим очима ослобађа таквог вида секуларности, а сасвим је јасно да тешко да може бити сврстана у „златну милијарду”.)
Теоријом „сукоба цивилизација“ заправо се прикрива суштина: а та суштина је огроман јаз, права провалија између сиромашног и богатог становништва Земљине кугле.
Чак и ако имамо у виду ово очигледно слабљење хришћанског утицаја и офанзиву исламизма – ипак на досад постигнутом нивоу друштвене свести не видим могућност да избију верски ратови било глобалних, било континенталних размера.
У сваком случају, Русија не сме бити увучена ни у какве глобалне сукобе.
О ПАТРИОТИЗМУ
Патриотизам је циљно и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно, нити подразумевати слагање са њеним неправедним претензијама. Наш, руски патриотизам не сме ићи до националистичког „само наша раса, само наша вера”, не сме се дизати изнад нашег смирења пред небом. Лично, не могу да сматрам „руским патриотизмом“ онај који је спреман и на закључивање малодушних савеза са својим уништитељем – комунизмом“.
(Светигора, НИН)
