Како пише руско издање Форсал, у Хавани нема дилеме око тога да су амерички захтеви неизбежни, па се широм острва појачавају мере одбране. У том оквиру се инсистира на концепту општенародног отпора, уз поруку да се у политичком речнику Кубе не користе појмови попут капитулације или пораза.
У тексту се наводи да би америчка администрација могла додатно да заоштри курс према Куби, пре свега кроз идеју о нафтној блокади. Према тим наводима, циљ би био да се пресецањем испорука енергената кубанско руководство примора на политичке уступке.
Форсал додаје да би таква активност Вашингтона могла имати шири домет и да се не би задржала само на Куби, већ би могла да се прелије и на друге земље, укључујући Иран и Венецуелу.
Важно је подсетити да су разговори о могућем новом захлађењу односа између САД и Кубе интензивирани након хапшења председника Венецуеле Николаса Мадура. Тада је Доналд Трамп, председник САД, отворено наговестио да би и Хавана могла да осети непријатне последице. Та изјава је у дипломатским круговима схваћена као сигнал да Куба поново улази у фокус америчке спољне политике.
Нешто касније, Трамп је повукао конкретан потез и увео царине земљама које испоручују нафту острву. Одлуку је образложио наводним безбедносним ризиком који, према његовим речима, долази из Хаване, као и проглашеним ванредним стањем у Сједињеним Државама.
Истовремено, амерички лидер је нагласио да Вашингтон не затвара врата комуникацији и да дијалог са кубанским властима и даље траје, што додатно компликује читаву слику.
На могућу блокаду реаговала је и Москва. Званична представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова раније је оценила да би такви потези представљали кршење међународног права и упутила позив Сједињеним Државама да покажу уздржаност.
У њеној изјави није било много дипломатског увијања, већ јасна порука да би даље заоштравање могло имати озбиљне последице.
Све то заједно оставља утисак да се односи између Вашингтона и Хаване поново крећу по танкој линији. Док Куба јавно јача одбрамбене припреме и шаље поруке одлучности, а САД балансирају између притиска и разговора, остаје отворено питање да ли је реч о још једној епизоди у дугој историји затегнутих односа или о уводу у ширу регионалну прекомпозицију чије се последице тек наслућују.
