У последњих неколико година су људи широм Европе и света бомбардовани разним економским терминима те бројкама. БДП, разни индекси, „контролисани банкрот“, дужничка криза, обвезнице, деонице ит.

У временима кад је економска ситуација стабилна, многи људи не знају нити желе да знају о свему овоме. А и зашто би?

Постоје економисти који су школовани да раде тај посао. Али чини се да је већина њих потпуно заказала из два разлога: потпуно неажурирани школски курикулум те лобирање појединих идеја. Многи се чуде како се неке ствари дешавају, а упорно се говори супротно у медијима.

Најбоље је читати и слушати оне који годинама тачно предвиђају догађаје, а занемарити друге који су намерно или не правили велике грешке. Треба се држати победничког тима, а он се данас више састоји од блоггера и људи који знају да препознају стање на терену него од експерата.

Европа је већ четири године, па и више, бомбардована економским прогнозама, терминима, а ситуација је све гора и гора. Ако неко мисли да ће бити боља у скорије време, или стварно није свестан шта се дешава или је хипнотизиран од стране главних медија. Људи треба да схвате једну ствар, а то је да ова криза неће брзо престати јер решења за њу нема у оквирима данашњег система.

Дошло се до фазе када западни систем показује све своје слабости и то се рефлектује на остатак света који се одупире да га Запад не повуче са собом на дно. Митови о животу на кредит, добром послу, стану, аутомобилу, пензији су још у главама многих. Како је то могуће? Једино ако су под масовном хипнозом главних медија. Главни доказ тежине ситуације је жеља многих земаља да врате своје злато унутар својих граница. Тешко да ће успети. То је доказ да нема више вере у папирни новац.

Многи не желе да знају јер је стварност изузетно мрачна. Појмови који су били нормални чак и нашим родитељима нама су пуста жеља. И зато постајемо све свеснији ситуације иако немамо у почетку појма о економији. Док нешто имамо, често не ценимо то и узимамо здраво за готово. А кад изгубимо, тек схватимо што смо имали.

Зато данас имамо праву југоносталгију у Словенији која је свим силама покушавала да изађе из Југославије.

Многи су шокирани да се то дешава у Словенији, али постоје дубоки разлози за то и директно се могу повезати и са стањем у којем се Немачка данас налази.

Нећемо се бавити бројкама него конкретно анализирати о чему се ради. Многи су у бившој Југославији ишли у Словенију тражећи бољи посао. Многи су ишли и у Немачку. Словенија се сматрала југославенском Немачком.

Штавише, приликом уласка у ЕУ, Словенију су хвалили новинари да је изузетно уређена, економски јака итд

У бившој Југославији Словенци су своје производе пласирали од Вардара па до Триглава, имали су сигурно тржиште које им је омогућавало најбољи стандард од свих бивших република. Људи су куповали Горење, Елан је био симбол квалитета, светски „бренд“ (како данас воле да кажу експерти уместо да једноставно кажу „марка“, али онда не би звучали паметни и изнад осталог народа), словеначка храна се изврсно продавала, једноставно производи су били квалитетни и имали су тржиште. Југославија је била тржиште од око 24.000.000 људи што је за Словенију било итекако довољно. А осим тога су и извозили робу.

Иста прича као и Немачка пре почетка кризе. Немачка је имала квалитетне производе и имала је сигурно тржиште упркос трошковима уједињења.

Након распада Југославије, после скандала са Љубљанском банком и скоро никакве ратне штете, Словенија је мислила да може бити још боље. И можда и је било неко време јер није „пуно новца одлазило за Београд“ него је остајало у Љубљани. Али и поред тог новца који је ишао у Београд, Словенија је била изузетно јака.

Како је тај новац у независној Словенији распоређиван, то већ знају боље Словенци. Гледајући по најновијим догађајима, изузетно лоше. Словенци такође називају неке своје политичаре лоповима уз слоган „Готов је!“. Атмосфера на улицама је иста као у Шпанији, Грчкој, Белгији итд Сама чињеница да се протести шире на земље као што су Словенија и Белгија (па и Енглеска) је доказ да се „зараза“ шири.

Од Републике која је имала све основно за привредни просперитет прије 30 година, Словенија је дошла у ситуацију да Јанша упоређује сопствену државу с Грчком (која је захваљујући медијима постала дежурно „страшило“ док Уједињено Краљевство, САД и Јапан имају застрашујуће економске податке од којих би се и Грчка најежила).

Словенци су добили независност, ушли су у ЕУ, али добили су нови Београд. Овај пут то је Брисел. Из једне федерације су ушли у другу, након кратког периода независности. Зашто ЕУ федерација? Па Барозо јавно признаје да је то циљ, као и Ангела Меркел. Није у потпуности још федерација, али није ни далеко од тога. Многе источноевропске земље су тешко стекле независност па су брзо након Варшавског пакта добиле ЕУ. Словенија је имала Југославију, добила је ЕУ.

Немачка је после Другог светског рата била порушена и добила је огромну помоћ да се опорави. Самим тим је изгубила добар део суверенитета. Али економски развој је био изузетан па то многе није ни превише бринуло. Сада када су свесни да вероватно немачког злата више нема, полако се увлачи страх у оне који су у Немачкој свесни ситуације. Немачка је и упркос уједињењу и великим трошковима тог процеса снажно грабила напред.

Међутим, дошао је евро. Немачка се нашла у сличном друштву као Словенија у бившој Југославији. Немачка је заједно са Грчком, Португалом и другим далеко неразвијенијим земљама док је Словенија била заједно са Македонијом, Црном Гором итд .. Док се Словенија „ослободила“ Београда, а добила Брисел, Немачка се ујединила после дуго времена, али је добила еуро = Брисел.

Константно помињање Словеније је због тога јер постоје велике сличности. Може се за коју годину очекивати да ће и Немачка завршити као Словенија. Од моћне државе да постане земља у дубокој привредној кризи. Звучи немогуће?

За оне који не желе повезати оно што је очигледно, није могуће. Међутим, ако сте у окружењу дугом „заражених“ особа, на основу чега можете рећи да се и ви нећете „заразити“? Многи ће рећи да је немачка економија толико јака да се може одупрети.

Међутим све већи број људи у Немачкој не мисли тако. Штавише, можда је више про-немачких оптимиста ван ње него у самој земљи.

У последње време круже непотврђене вести да Немачка никада није уништила своје марке и да су ускладиштене. Многи медији су писали, а на ТВ су чак приказивани прилози да у појединим местима у Немачкој дословно постоји двоструки начин плаћања: ДМ и евро. Да ли је то уопште законски дозвољено је материјал за много комплекснију правну тему. Али чињеница је да појединци и даље поседују ДМ код куће и да неке продавнице прихватају ДМ.

Ако се то сматра незаконитим чином, оптуженима је најлакше рећи да се заправо ради о класичној робној размени. Као што Европљани верују да бројке на папиру звани евро имају вредност, тако и неки Немци сматрају да њихов „ДМ папир“ има вредност. Један папир је законски на снази, други није. Или можда потајно јесте?

Зашто би уопште неки Немци чували ДМ и користили их?
Немачка је два пута проглашена главним кривцем због два светска рата. Преживјела је невероватну инфлацију за време Вајмарске републике, након Другог светског рата је била разорена и људи су били итекако свесни како живот зна бити тежак иу самом срцу Европе. И чињеница да неки Немце зову шкртим људима се може објаснити другом чињеницом да се не расипају и цене оно што имају баш због страшних догађаја у прошлости када су допустили да буду потпуно изманипулисани. Рад не чини човека слободним у систему за који су многи сматрали да је најбољи. Не чини га ни данас. Рад какав је данас поробљава. То је једина истина. Ако уопште радите.

Они који прате берзу добро знају да је било пуно дана када је немачки индек ДАКС био у већем минусу од шпанског или италијанског индекса. Шпанија и Италија су добијале „помоћ“ од ЕЦБ-а, одржаване су продаје државних обвезница, тражено је од Немачке да највише учествује финансијски у том спасавању. А што је продаја обвезница данас него продаја дуга да би се сакупила готовина. И ко би уопште купио шпанску или италијанску обвезницу?

Онај ко зна да ће моћи купити италијанску и шпанску имовину по много нижој цени кад ове државе дођу до зида. Ово константно задуживање да би се државе одржале изузетно црпи Немачку. Она је постала као најстарији брат који једини ради и храни целу породицу. Логично је да ће се Немац питати, а како су они моја породица (Италија, Грчка, Шпанија ..)?

Па породица су јер су ЕУ. И све док су у њој, највише ће немачки порески обвезници плаћати да се „спасе“ земље у невољи. Али чињеница је да и они најбогатији не могу вечно да плачају туђе рачуне. А и зашто би?

Неки кажу да због јефтиног евра немачка профитира. Како евро може бити јефтин? У односу на шта? Рецимо и да је јефтин. Какве то има везе унутар Европске уније? Тај еуро користе и Италијани, Грци, Шпанци и многи други који су давно банкротирали, само неке демонизирају као Грчку док се о другима ћути или мање прича. Други проблем је што у великом делу Европе људи немају новца ни за нормалан живот, а камоли да купују немачке производе. Стога прича о јефтином евру стварно нема логике осим у манипулацијама типа однос долар – еуро и валутног рата.

Ту су и агенције за одређивање кредитног рејтинга које немилосрдно руше рејтинг широм Европе, па чак иу Француској недавно. Остале су од већих земаља само Енглеска и Немачка нетакнуте. Обзиром на стравичан (то је права реч) дуг Енглеске који је према неким проценама и преко 400% БДП-а (процене је јако тешко доказати јер је манипулација свакодневна, дословно 24 сата), она би могла бити следећа „жртва“ агенција за кредитни рејтинг.

Ако агенције за кредитни рејтинг прескоче Енглеску, од великих земаља је Немачка слиједећа „жртва“. И то ће онда бити попут разорног економског потреса. Њихове обвезнице су симбол стабилности и многи рачунају колико бодова је размака (ткз. спреад на енглеском) између њихових сопствених обвезница и немачких.

Значи Немачка, тј порески обвезници, даје огроман новац за спасавање других држава. Не заборавимо и да учествује и на разним ратиштима, што није занемарљив износ новца. Не зна се шта се дешава са њеним златом. „Јефтин“ Евро је самозаваравање. Евро није јефтин.

Био је у односу на швајцарски франак, али и та прича је за сада завршена. Франак је везан за евро, иначе би швајцарска роба била прескупа. Ангела Меркел по Европи путује говорећи како да се реши криза, одржава маратонске састанке до јутра, а одлази код Путина и у Кину да уговара велике послове.

Зашто их не уговара у Италији, Шпанији и другим земљама, ако већ учествује у помоћи тих земаља путем разних ЕУ механизама? Зато јер зна врло добро где је тржиште, а где је крпљење остатака некада просперитетног Запада. А тај просперитет је стваран на кредиту без покрића, тако да је и он био варка, осим инфраструктуре и фабрика које ће постојати и ако нестане папирни новац.

Немачка се не може такмичити са Кином, Јужном Корејом па чак и Индијом по цени производа. Ако Немачка мисли да може продавати производе као пре, довољно је погледати како се туку људи у САД-у за кинеске пешкире од 1,5 $. Људи немају новаца, осим малог броја њих.

Блумберг је урадио анкету међу својим претплатницима и већина верује да ће у 2013-тој Немачка ући у рецесију. Та реч је толико коришћена да је време да се замени са стварном: депресија. У немачком случају то неће бити одмах депресија, али ако се нешто хитно не почне мењати у тој држави, биће и депресија.

И ту се поставља питање враћања на ДМ. Ако су тачне приче да ДМ нису уништене те ако се проширила употреба ДМ унутар Немачке међу грађанима (била она легална или не, у смислу размене роба), онда имамо прилично подељено друштво на еуроскептике и оне који су за ЕУ. Ангела Меркел ће наставити са спашавањем других, хтела или не, јер сада не може на пола пута стати, иако тај пут не води нигде. Ти ЕУ фондови су рупе без дна.

Да ли је погрешила или не, није ни битно. То је њена званична политика и нема назад. Али еуроскептика је све више иу ЕУ институцијама а који долазе из Немачке.

Што би се догодило ако би дошло до наглог враћања на ДМ, ако се неким чудом (или не?) Донесе таква одлука у Немачкој? Сасвим је јасно да би многи одмах мењали евро у ДМ, као што се то чинило на Балкану крајем 80-тих са динарима. ДМ би могла постати „сигурно уточиште“ за оне који не верују у злато и сребро.

Немачка не би више ништа имала с помагањем других земаља, а политичке последице би биле огромне, чак и до изласка из ЕУ (мало вероватно) или неког придруженог чланства типа Уједињено Краљевство (више вероватно, иако је енглеско чланство повезаније са Бриселом, али немају еуро ). Да ли Немачка држи у рукама судбину еврозоне, евра, па можда и ЕУ? Време ће показати.

Чињеница је да би ДМ доживела судбину швајцарског франка. Била би изузетно јака и вероватно би се морала више пута девалвирати да би се могао одржати извоз.

Ситуација за Немачку није нимало лака. Заправо за њене грађане. Они су већином још увек попут комшија који виде да се у суседном дворишту нешто догађа, али не знају тачно шта. Али јако је близу њима и не дели их ограда као суседе. Не дели их ништа јер им је свима седиште у Бриселу. А Брисел зна где има новца ако буде још требало (а требаће). И питање је колико дуго ће немачки порезници то моћи трпити. Ако се то продужи још коју годину, Немачка ће се сигурно придружити друштву на Титанику звани Запад. Можда ће бити на самом врху брода, али сви знамо како завршава та прича.

Осим рестарта (компјутерског термина за поновно покретање компјутера) економије, ова криза ће бити све дубља и дубља и врло је вероватно да ће насиље, нажалост, постати свакодневница тамо где је сада незамисливо. Има још времена да се то спречи.

Јасно је да систем неће дозволити рестарт и да ће се борити до самог краја. У том случају ће агонија трајати дуго и на крају ће резултат бити још гори. Деценије и деценије ширења сиромаштва Европом и Њемачком, рад до 70-75 године, можда и дуже, ако има икаквог посла, млади неће моћи наћи посао, бес ће расти и ето експлозивне ситуације.

Данас гледамо Блиски Исток из још увек колико-толико пријатних домова и шокирани смо шта се тамо дешава. Али оба светска рата су почела у Европи и то не треба заборавити. Али највероватнија је опција да неће бити ни рата, ни рестарта него дуги низ година страшне кризе и депресије јер људи (већина) једноставно не знају за други систем. Ако до тога дође, а могуће је, треба честитати банкарима на убедљивој победи. Многима се ово неће свиђати, али то је чињеница. Сада све зависи од колективне свести Европљана.

 

(Адванце)

Oznake: Angela Merkel, vraćanje marke, EU, Nemačka, nemačko zlato, Slovenija, Slovenija u Jugoslaviji, Slovenija u EU