Pročitaj mi članak
(Политика)
Србија од 2001. редовно отплаћује кредите предузећа са Косова и Метохије наслеђене из времена СФРЈ, потврђено је из Управе за јавни дуг Министарства финансија и привреде. Према подацима Народне банке, Србија је преузела 858 милиона евра дуга Аутономне покрајине Косово и Метохија страним повериоцима као јавни, односно државни дуг Србије и од те суме до сада је отплатила 488 милиона евра.
Непосредно пред распад бивше Југославије, 1988. године, када су укупни дугови државе репрограмирани према међународним повериоцима, део дуга који се односио на Косово и Метохију износио је око 1,3 милијарде долара. Тај дуг је редовно сервисиран до увођења санкција Савезној Републици Југославији.
Дугови су поново репрограмирани после 2000. године и то 2002. према повериоцима Париског клуба (државе повериоци) и 2005. према Лондонском клубу (комерцијалне банке повериоци). За Србију је ово питање у садашњем моменту посебно важно јер су последњих година истекли рокови мировања отплате главнице дуга (такозвани грејс период, у коме се не отплаћује главница већ се плаћају само камате) према Париском и Лондонском клубу. Из укупног дуга 2009. године изузета је само обавеза према Светској банци, након учлањења Косова у ову међународну финансијску институцију.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
У управи за јавни дуг кажу да је косовска обавеза настала по основу зајмова узетих од: Париског и Лондонског клуба, Светске банке (ИБРД), Европске уније, Еврофиме, Развојне банке Савета Европе и по основу билатералних кредитних аранжмана. Новац је улаган у изградњу индустрије и инфраструктуре.
Гарант тог дуга била је СФРЈ, СРЈ, а потом га је Србија преузела, јер је правна наследница СФРЈ, а Косово и Метохија је део Србије, иако се од 1999. године порески приходи са Космета нису сливали у буџет Србије.
Ово питање је пре једанаест година у разговорима са представницима међународне заједнице постављао Мирољуб Лабус, тада потпредседник Владе СРЈ.
„Имамо административну управу Унмика на Космету. Та администрација је одредила порезе, царине на Космету, али не жели ни на који начин да учествује у исплати свог дела дуга. Ја сам покушао да у вези с тим разговарам са Хакерупом (администратор УН на Косову), писао сам и Кофију Анану. Они не желе да признају тај дуг. Сматрају да је то проблем Србије. Србија нема фискалних прихода и то је проблем о којем ћемо морати да разговарамо”, говорио је тада Лабус.
Млађан Динкић, као министар привреде у влади Војислава Коштунице, предлагао је 2008. да Србија, у договору са међународним повериоцима, прекине плаћање иностраног дуга за Космет. Преовладало је мишљење да би неплаћање косовског дуга донело Србији већу штету од користи. Рата „косовског дуга” те године износила је 92 милиона долара, што је било мање од један одсто укупних буџетских расхода.
„Србија је држава која поштује међународно право и противи се његовом кршењу. Отплата спољног дуга је наша међународна обавеза и евентуалним престанком плаћања тог дуга Србија би де факто признала независност јужне покрајине”, објашњавали су у то време владини званичници.
Србија се, очигледно, и данас држи тог става, иако нашем листу то јуче није експлицитно потврђено. Кога год смо питали – упућивали су нас на Управу за јавни дуг.
Према изјави професора београдског Правног факултета Бориса Беговића, питање статуса Космета не може да се реши ако Београд и Приштина не реше и остала имовинска питања. Према неким проценама, имовина државе Србије на Космету вреди око 200 милијарди долара.
Када је реч о косовском дугу, Беговић је недавно у свом ауторском тексту у нашем листу потврдио да је у преговорима у Бечу о Ахтисаријевом плану, на којима је учествовао као члан нашег тима, прихваћено наше становиште да Србији, када се о том питању буде постигао коначан договор, треба надокнадити све што је платила.
Беговић још додаје: „После пријема Косова у Светску банку (тамо нема вета) крајем јуна 2009. године, банка је једноставно, писмом, без икакве најаве или консултације, обавестила српске власти да оне више нису дужне 510 милиона долара – та обавеза се брише. Нигде ни речи о оном делу (према Ахтисаријевом плану) да Србији треба да се врати онај износ који је потрошила на враћање главнице (укупно 267 милиона долара) и плаћене камате.
Власти у Приштини добро знају за шта су потрошене девизе седамдесетих и осамдесетих година прошлог века на Космету. Највеће обавезе по овим кредитима, према подацима из 2002. године, имала је „Енергетска корпорација Косова”, односно термоцентрала „Косово Б” и површински копови угља „Белаћевац” и „Добро Село”, који треба да врате око 321 милион долара, не рачунајући камату. Следи „Трепча”, односно предузећа у њеном саставу – „Електролиза цинка”, „Фабрика акумулатора”, „Фабрика батерија” у Гњилану и „Металац” у Ђаковици – 81,3 милиона долара. Затим, „Фероникл” – 96,3, „Балкан” из Суве Реке – 21,3, „Индустрија синтетичких влакана” у Призрену – 20,7, „Принтекс” у Призрену – 7,8, „Фабрика шавних цеви” у Урошевцу – 8,2, „Фабрика радијатора” у Гњилану и Железничко транспортно предузеће – 2,2 милиона долара.
Вулин: Неприхватљива косовска приватизација
Директор Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Александар Вулин недавно је изјавио да Београд неће пристати на захтеве да језеро Газиводе и остала имовина државе Србије припадну Приштини.
– Вештачко језеро Газиводе је имовина државе Србије која може да припадне Заједници српских општина на Космету и неприхватљиво је да пређе у руке Приштине – рекао је Вулин.
Он је истакао да власти у Београду утврђују шта је све имовина државе на Космету, јер је у протеклом периоду дошло до трансформације власничких односа услед нелегалне приватизације.
– Приватизација, која је спроведена на Косову и Метохији, за нас је неприхватљива, јер се користио искључиво критеријум националности, а не аршини који су прихватљиви за обе стране. То значи да Срби нису учествовали у овом процесу – рекао је Вулин.
