Појам „тајкун“ има корен у јапанском језику. Дословно преведено значи „велики заповедник“, односно шогун у Јапану. Раније се та реч користила за странце у Јапану да би се нагласио да је шогун један од највиших владара земље.

Мирослав Мишковић

Службено је та реч била први пут коришћена у уговору о „америчко-јапанском пријатељству и трговини“ од 29. јула 1858. године. У модерно доба, појам тајкуна највише експлоатише западни свет, поготово Сједињене Државе. Можда ће за многе то бити изненађујуће, али нема нимало лоше конотације.

Тајкуни у САД и западној Европи су „врло богати људи који доминирају или контролишу одређене индустрије или привредне гране“. На истоку Европе појам тајкуна има сасвим другачији призвук. Под њиме се углавном подразумева да је реч о људима који су се на волшебан начин обогатили у смутним временима, док је истовремено огромна већина становништва сиромашила. Међутим, у земљи где је била такозвана економска транзиција из планске економије у тржишну (за коју критичари кажу да је друго име за пљачку) реч тајкун не постоји.

Руси своје „привредне господаре“ називају олигарсима, или новопеченим богаташима. У Јапану, одакле су први тајкуни и дошли, данас је ова реч архаична. Последњи којем су израз прикачили Јапанци био је амерички председник Абрахам Линколн и то у значењу „великог господара“ јер Линколн уистину није био индустријалац.

Презадужени милионери

Економска криза која је избила 2009. године показала је да су ултрабогаташи заправо презадужени, а истовремено и легално запошљавају десетине хиљада радника. У таквим околностима држава није ни смела ни хтела да им стаје на жуљ, а и перцепција у јавности се полако мења. Суштина погледа на велике пословне људе је у томе из које перспективе их гледа „мали човек“. Има милијардера и у САД и у Данској или Естонији, али балканске мултимилионере углавном погађа начин на који су се обогатили.

У Србији су тајкуни по правилу доживљени као лоши момци. Они себе више воле једноставно да зову бизнисменима. Не воле чак ни да их називају „краљевима“ шећера, бакра, жита, трговине или нечег петог. Појавили су се онда када је то постало могуће. Онда када се планска економија под вертикалном управом државе сломила. Влада је пустила дизгине и многи људи, који су дотад радили за државну плату, успели су да за јако кратко време, од краја 80-их до средине 90-их направе праве пословне империје или им макар ударе темеље.

Они су имали подршку државе да добијају кредите онда када чак ни обични грађани то нису могли, могли су да купују девизе по „званичном“ непостојећем курсу, а на тржишту њима тргују по „реалном“ црном курсу и тако редом. Они су каткад просто преузимали државне послове као приватници онда када држава то више није могла. Користили су везе и контакте које су створили у земљи и иностранству. Та тајна веза српских могула с државом заправо и није велика тајна.

Готово да нема великог бизнисмена који није био или у државном политичком или привредном апарату на врло високој позицији. И тако се посао развијао. Испрва су нови велики бизнисмени у балканској првобитној акумулацији капитала били потребни држави, а временом су постали често и јачи од државе. Својим новцем и везама могли су да помажу и одмажу политичарима, да траже противуслуге за финансирање партија, да кадрирају по министарствима.

Чак и најразвијенија друштва Запада су у неком тренутку пролазила кроз сличне „транзиције“. Разлика је у томе што су савремена друштва тај посао завршавала крајем 19. и почетком 20. века, а ми скоро век касније, те све то досолили грађанским ратовима, санкцијама, распадима држава, криминализацијом друштва. У таквим околностима „велики бизнисмени“ су дошли на лош глас када су џепови грађана постајали све плићи, а редови за уље или шећер све дужи.

Руку на срце, у јавности се јако пуно злоупотребљавала и преувеличавала прича о српским тајкунима, говорило се и писало како састављају и руше владе, како не плаћају порез или израбљују радну снагу, како пливају у новцу. Истина, међу њима има оних који су се обогатили не само у рупама у закону, већ и чистим безакоњем. Стога су неки у затворима, други у бекству или пред судом.

Мирослав Мишковић, први човек Делта холдинга, тежак је, према наводима медија, око 1,5 милијарди евра. Није никад јавно објаснио зашто је напуштао Милошевићеву владу 1991. године, као ни када је финансирао јуловце Мирјане Марковић половином деведесетих година, као и када је пружио финансијску подршку Ђинђићевом ДОС-у 2000. године, као и када га је киднаповао земунски клан 2001. године. Сматрали су га сивом еминенцијом власти, а у свакој је имао пријатеље. Пословно-политичка романса трајала је све до доласка Александра Вучића на власт који га хапси због наводних малверзација у путарским предузећима. Почео је у Спектра груп Београд, приватној промотивној фирми: „Ту сам научио да слушам, а ко научи да слуша уме и да наређује“, признао је.

Своју империју стварао је од краја осамдесетих када је Делта имала седиште у соби београдског хотела Славија. Бавио се свим и свачим, од продаје аутомобила, банкарства, до трговине и фармако индустрије. Тврдио је да је из патриотских разлога ушао у Владу Србије, у кабинет Мирка Марјановића. Из владе Мирка Марјановића 13. августа 1999. пребачен је у савезну владу Момира Булатовића, на функцију министра за привреду.

Исте године доспео је и на листу грађана СРЈ којима је, због блискости са Милошевићевим режимом, забрањен улазак у ЕУ. После демократских промена добро је сарађивао с новим властима, али је дошао и на удар владиног Савета за борбу против корупције због приватизације Вечерњих новости и Луке Београд. Ниједан случај нема судски епилог.

Двојица познатих бизнисмена из Србије су у једном тренутку и побегли из Србије како би се спасла суђења. Слободан Радуловић је, осетивши да му се спрема суђење због приватизације Ц маркета, напустио земљу, да би у одсуству био осуђен на пет година затвора. Вратио се у земљу тешко болестан и спреман да сарађује са судом, после осам година скривања. За разлику од њега, Богољуб Карић који је пре деценију завршио на трећем месту по броју гласова на председничким изборима, још је у бекству. Он ће, ако се врати, морати да одговара за наводне малверзације с Мобтелом кроз који је, према оптужници, оштетио државу за више десетина милиона евра.

(Вести)

Oznake: bivša Jugoslavija, korupcija, privatizacija, tajkuni