Pročitaj mi članak
Решењима која доноси Предлог новог закона о раду смањују се права запослених. Мада све мањи, број оних чија су права тиме угрожена још је већи од милион и по људи. Упркос томе, њихове јавне реакције су благе и уз неколико изузетака своде се на гунђање представника синдиката.
О Аутору
Владимир Вулетић (1965), социолог, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду. Обајвио студије Глобализација – актуелне дебате (2006), Између националне прошлости и европске будућности (2008), Глобализација – свеске (2009), уредио зборник Глобализација – мит или стварност (2003). Усавршавао се на Лондонској школи за економију политичке науке (2002/3 и 2007/8). Пише за Погледе од 2002. године.
Синдикати су наводно незадовољни предложеним променама, али осим крупних речи и најава бурних реакција које по правилу изостају, нису спречили доношење таквог закона. Онда се као чуде зашто им слаби утицај међу запосленима, а да замешатељство буде веће, управо изостанак „бурних реакција” правдају незаинтересованошћу чланства за синдикално деловање.
Представници послодаваца су, такође, као незадовољни предложеним законом. Разлози њиховог незадовољства односе се на то што у Нацрт закона није уврштено неколико њихових предлога.
Ако се међутим има у виду да је много више суштински битних предлога прошло, постаје јасно да својим незадовољством само отварају простор и дају прилику да се држава представи као непристрастан медијатор у спору рада и капитала.
Главна замерка опозиције односи се на процедуру доношења закона и изостанак јавне расправе. То је несумњиво важно питање, али, осим ако ми је промакло, нисам прочитао ни једну примедбу опозиционих странака на конкретна решења новог закона, што сведочи да га суштински не доводе у питање.
Критички оријентисана јавност и медији забављени су другим проблемима. Након што су више од четири године опширно обавештавали о потери за Дарком Шарићем, од пре неколико дана главна медијска тема постала је не мање „узбудљива” потрага за Драгославом Космајцем.
Испоставило се да је за критички оријентисану јавност много интересантније штиво током јуна била докторска теза министра полиције него предлог закона о раду. Тиме се не жели рећи да прва тема не заслужује пажњу.
Штавише, те две теме имају више додирних тачака него што на први поглед изгледа, али је баш због тога и пажња јавности могла бити сразмерна њиховом значају. О делу јавности која зановета да је постојећи Закон о раду реликт социјализма па га треба уприподобити новом времену не треба трошити речи.
Само треба подсетити да је из перспективе запослених социјализам несумњиво био бољи. Једини који су се, изгледа, озбиљно бавили Законом о раду били су представници власти и адвокати крупног капитала оличени у одговарајућим телима Европске комисије и Америчке привредне коморе у Београду. Потоњи су, судећи према изјавама наших званичника, изразили доследну подршку и нескривено задовољство предложеним изменама. То је потпуно разумљиво, па је у том смислу сваки коментар излишан.
Нешто дужи коментар изискује ентузијазам владе. Пре свега, несумњиво је да су највиши представници власти дубоко, а неки и врло искрено, уверени да ће најављене промене донети добро Србији. Њима ће се наводно привући инвеститори и олакшати пословање без кога, како се тврди, нема економског раста. Наравно, овде нема ни простора ни потребе за идеолошким дебатама да ли је све оно што је добро за инвеститоре и послодавце добро и за државу, као ни за полемику да ли је све оно што је добро за народ и државу добро и за појединце и грађане који их чине, а нема места ни за промишљања о томе да ли је економски раст суштина људског постојања. Уместо тога важнијим се чини питање да ли је нормално да се одлуке које се дугорочно тичу милиона људи доносе на основу идеолошког уверења?
Анализе показују да много већи утицај на привлачење страних инвестиција има квалитет радне снаге и степен поштовања закона него степен стечених радних права. Тешко да ће инвеститори бити одушевљени идејом да послују у земљи у којој је, како показују истраживања, бар десет одсто диплома стечено на сумњив начин или у којој председник највишег законодавног тела брани докторат на начин супротан закону.
Таква земља можда може бити интересантна инвеститорима који улажу у краткорочне спекулативне послове. Земља у којој су радници незадовољни својим положајем и којима се радна мотивација своди на страх од отказа тешко да може бити привлачна дестинација онима који планирају да заснују крупне развојно оријентисане послове. Остаје зато питање – коме најављене измене закона о раду стварно користе?
Одговор је најлакше добити ако се прати финансијски траг. Непосредну финансијску корист имаће послодавци који упошљавају највећи број радника. С једне стране, то је још појединачно посматрано држава и несумњиво је да ће уштеде у буџету бити замашне. С друге стране, разлог за задовољство имају и инвеститори заинтересовани за најављену приватизацију великих државних компанија.
(Политика)
