Прочитај ми чланак
Совјетски савез је некада био извозник тепиха. Иако се не може упоредити с нафтном или индустријом оружја, индустрија тепиха је доносила пристојан износ стране валуте и помогла да се сачува традиција занатског ткања у Средњој Азији, Азербејџану и у Јерменији. Те републике су имале бројне фабрике тепиха.
Поред машински тканих производа, којима је тржиште било у земљи, руком ткани теписи су скоро у потпуности извожени. Један од произвођача таквих тепиха је била фабрика у граду Мартунију на југоисточној обали језера Севан. Фабрика по називу, то је била више занатска радионица ручно рађених тепиха. Са високим квалитетом домаће вуне ткане вештином, фабрика је била значајан послодавац у граду.
Распад Совјетског савеза је све то окончао. Земљиште и зграде били су пусти двадесет година, све док се два пословна човека из места, Акоп Акопиан и Гамлет Хчејан, нису усудили да простор оживе под називом “Ноjев тепих”. Ипак, најбољи део њиховог предузећа тек долази.
“Позвали смо ткаче који су били отпуштени после распада Совјетског Савеза. Већина је пристала да се врати. Остале смо позвали преко огласа и касније их обучавали на лицу места. Ово је занат који је вековима био жив у сеоским домаћинствима, али више није”, рекао је извршни директор компаније Акоп Акопиан, који је научио да тке од своје мајке кад му је било 9-10 година. “Ипак, нова радна снага обећава, задовољни смо квалитетом наших производа.”
Мартуни, део историјске покрајине, а сада истоименог административног региона Гехаркуник, има традицију ткања тепиха још из средњег века, када је била део Хаченске кнежевине у Арцаху (Карабах). Касније, у 19. веку, у опустели планински крај Мартунија долазе насељеници из области Алашкерт у Западној Јерменији, доносећи своју древну вештину ткања тепиха. Јерменски научник Ашхунџ Погосиан је утврдио у своjоj класификациjи jерменских тепиха да Алашкерт има своj јединствени образац ткања. Дакле, постоји богата традиција, на њој треба радити.
Ма колико посао био добар, мало даје без пласмана производа. Неке друге компаније у Јерменији, а једну од њих води Jеменин из дијаспоре, у томе су биле успешније. Али, ткачи из Мартунија имају себи својствен приступ: “ Ми мислимо да само треба да радимо оно што радимо најбоље, остало ће доћи само по себи.. Али, сада видимо да је потребно бити и препознатљив код купаца, укључујући и трговце”, каже Акопиан.
Чекајући да се то догоди, улагачи одржавају производњу и исплаћују зараде. Наши инвеститори су урадили много за наш град. Сад када су совјетска предузећа историја, а послови ретки, ангажовали су 25 лица и плаћају их без обзира на продају.“ Али, ја се надам да ће тржиште увидети квалитет наших производа и надам се да ће то променити ствари набоље”, рекао је Акопиан.
Тепих је и даље обавезан у сваком јерменском домаћинству, али није више драгоценост. Већина, чак и људи с високим примањима, купује јевтине, машински ткане замене. “Они краће трају и мање су лепи. На жалост, у Јерменији је битно имати на поду или на зиду било какав тепих. Вредност није битна.”
Зато се и више ослања на прекоморска тржишта. “ Надам се да ће се наши теписи у иностранству тражити. Знамо да је то у САД увек био случај с јерменским теписима.”
Ипак, каже Акопиан, неколико пута нам је речено да су наше цене неекономске, у поређењу са другим произвођачима, да ће мало ко да плати 400-500 долара по квадратном метру тепиха. “ Ниже цене значе мање плате, а ми то нећемо. И сам сам био ткач, мислим да добар рад заслужује добру плату. Тако да ми не смета мало већа цена за много већи квалитет”, додао је.
Данас, око 500 квадратних метара тепиха је у складишту, чека правог купца..
С производњом тепиха у застоју, ни локални пастири не могу да продају своју вуну компанији. “ Били су одушевљени кад су чули да смо отворили и да имају коме да продају свој производ. На жалост, морали смо да их замолимо да сачекају. Али ми и даље желимо да наш пројекат укључи што је више могуће људи, не само ткача, већ и фармера и бојаџија. И не да ће то само донети већи приход, сачуваће ткање тепиха од заборава”
Има наде за будућност: у радионици видимо пола туцета разбоја са полузавршеним теписима.
Белешка о аутору, сараднику Србин.инфо из Јеревана:
Арам Гарегиниан рођен је 1986.год. У Јеревану, где и данас живи. Чланке објављује у бројним јерменским, руским и страним медијима. Привреда му је главно поље извештавања.
За Србију се заинтересовао у студентском добу. Општи интерес за српску културу пребацио је на жељу да боље упозна природу сукоба на Балкану, и да, поредећи га са сукобом у Карабаху, можда разуме зашто се народи сукобљавају.
А рушилачка сила се најбоље разуме када се пише о миру – економском, културном или духовном животу.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – “Микрорем”, mikrorem.com
