Прочитај ми чланак
Главни проблем је у расколу у расположењу српске владајуће елите, са једне стране, и интереса становништва, са друге стране.
Руска компанија Стројтрансгас започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48 одсто (једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52 одсто).
Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елеменат стварања општебалканског енергетског система, повезаног са пројектом Турски ток, који су усагласили Русија и Турска и који има излазак на тржиште централне и јужне Европе. Према информацијама ОАО Стројтрансгас, реализација овог пројекта биће настављена све до обезбеђења изласка гасовода до границе са Грчком, с тим што би имао могућност да се прикључи на грчко-турско гасно чвориште. [1]
У овом тренутку на територији Македоније функционише јединствени огранак гасовода – такозвана Магистрала №8, која полази из Русије и наставља преко Украјине, Румуније и Бугарске. Она је предвиђена за транспорт 800 милиона кубних метара гаса годишње, што је очигледно недовољно са тачке гледишта обезбеђења региона Балкана гасом. Поред тога, украјински део ове магистрале може престати да функционише 2019. године – када Русија намерава да заустави транзит гаса у Европу преко те земље – а можда и раније у случају даљег распада Украјине.
ПОЛИТИЧКИ ЗАДАЦИ БЕОГРАДА
Није случајно да ОАО Гаспром и његови турски партнери настоје да се у максимално кратком року спроведе пројекат Турски ток. Према речима председника управног одбора Гаспрома Алексеја Милера, у овом тренутку су приоритетни „анализа опција маршруте већ на територији Турске, дефинисање тачке изласка из мора, место испоруке гаса потрошачима у Турској и тачке пресецања турско-грчке границе“. [2]
И овде настаје занимљива геополитичка колизија која је директно повезана са интересима Србије и других балканских држава. У случају реализације турског пројекта – а нема основа да се у њу сумња, без обзира на постојеће потпуно схватљиво размимоилажење између Москве и Анкаре по низу техничких питања (у првом реду по питању формулисања цене за руски гас за турске потрошаче) – управо Македонија може постати кључнa балканскa транзитнa земљa услед природно-географских услова.
О аутору
Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.
Истина, постоји и алтернативна варијанта – цеви по бугарско-српској маршрути, међутим, према расположивим информацијама, можемо претпоставити да је поверење у Бугарску као поузданог партнера по енергетским питањима нарушено, и то на дужи период.
Што се тиче Србије (која целокупан потребни гас увози, притом 95 одсто из Русије), то пред њом стоје озбиљни задаци не само на техничком већ и на политичком плану.
Наиме, да докаже своју солидност и „способност преговарања”, како би постала поуздана карика нове конфигурације енергетских токова који се стварају на Балкану.
Треба нагласити да нема проблема по питању ресурсне базе. Планирани гасовод Турски ток по својим пропусним капацитетима сличан је Јужном току. Он предвиђа транспорт тих истих 63 милијарде кубних метара гаса годишње.
Од тога 16 милијарди остаје Турској, а 47 милијарди кубних метара гаса ће кренути даље на Балкан.
Тако да руског гаса има довољно за све и због тога је главни проблем у расколу у расположењу српске владајуће елите, са једне стране, и интереса становништва са друге стране.
У вези са тим, треба приметити да, без обзира на покренуту антируску кампању (од западних и многих српских медија), у самом српском друштву постоји потпуно објективно схватање зашто није реализован пројекат Јужни ток.
И речи премијера Србије Александра Вучића да Србија, као „мала земља”, једноставно не може реализовати тако крупне пројекте „без одобрења Европске комисије” за мало кога су уверљиве.
ТАНКЕРИ ИЗ КАТАРА НЕЋЕ ДОЋИ У СРБИЈУ
Истраживање јавног мњења спроведено крајем 2014. почетком 2015. године, дало је следеће резултате: 39,8 одсто Срба оптужује САД за неуспех пројекта Јужни ток, а 20,2 одсто оптужује за то ЕУ. И само 6,5 одсто испитаника кривицу сваљује на Русију. Одговорност на Бугарску свалило је само 2,4 одсто испитаника. Али то је разумљиво, имајући у виду несамосталну политику Софије у енергетским и не само енергетским питањима.
Пример Србије, а посебно Бугарске, не треба да буде узор, приступ турске владајуће елите проблематици сарадње са Русијом у енергетској области много је уравнотеженији. У овом тренутку Турска увози отприлике 70 одсто енергената потребних земљи, а до 2020. године потражња за енергентима порашће за 40 одсто. У насталој ситуацији власт Турске покушава да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи, а потом и да активно учествује у разматрању свих постојећих пројеката транспорта гаса у Европу, па тако и међусобно конкуретних. Јер, у крајњој рачуници, главни фактор ће бити обезбеђење пројекта енергентима – а овде позиција Русије изгледа најмоћнија.
Наравно, македонски чвор гасних пројеката на Балкану има сопствене ризике – пре свега произашле из унутарполитичке нестабилности у земљи и активизацији албанског фактора. Узгред, управо жеља Запада да сруши нови руски пројекат јасно је видљива у последњем замајцу политичког супротстављања у Скопљу, који има одређене карактеристике „обојене револуције” инспирисане из иностранства. Било како било, Србија, Бугарска и Македонија биће принуђене да се оријентишу на интересе сопствене енергетске безбедности.
А они диктирају неопходност јаче узајамне сарадње са Русијом. Јер танкери са течним гасом из Катара или Алжира у Београд, Софију или Скопље тешко да могу пристајати. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока – а не са запада.
(Нови стандард)
