Pročitaj mi članakU svojoj autobiografskoj knjizi „Ja, tajkun“ jedan od najaktivnijih biznismena u poslednjih nekoliko decenija na prostoru bivše Jugoslavije Miroslav Mišković tri stranice posvećuje svojim pokušajima da se bavi avio-biznisom.
За разлику од последње итерације покушаја спасавања Јата у форми Етихада (који полако одлази) националну авио-компанију Југославије и Србије удружени домаћи бизнисмени покушали су да „спасу“, како Мишковић наводи у својој књизи, својим парама.
На почетку књиге који се односи на 90-те године он у делу препричавања раног периода своје каријере помиње и тренутак када му Слободан Милошевић нуди да буде директор ЈАТ-а пре него што је то постао покојни Живорад Петровић 1992. године. Мишковић одбија понуду да би 14 година касније са Авиогенеxом покушао да оснује Ер Макси. Интересантно је да је на челу менаџмента Ер Максија који Мишковић карактерише као „лоше кадрове“ био Предраг Вујовић који је годину дана након овог неуспеха доживео још један на челу такође никад покренуте Центавије.
Одломак из књиге Мирослава Мишковића преносимо уз дозволу издавачке куће Лагуна:
„Године 2005. основао сам фирму Ер макси (Аир Маxи), замишљену да буде лоw цост превозник. Планирали смо да почнемо од туристичких дестинација у Турској, Грчкој, Египту, Мароку и на Црногорском приморју, а да касније уведемо и линије за Букурешт, Софију, Скопље и Љубљану.
Замисао није успела јер смо имали проблем са кадровима. Све је у кадровима, а за тај посао нисмо имали праве. Недостајало нам је и довољно знања. Тада су лоw цост компаније тек почињале да се развијају. Непромишљено смо ушли у материју који нисмо довољно проучили. И начелно говорећи, о том бизнису није се тада знало ни изблиза колико се сада зна. У сваком случају, изгубили смо око 800.00о евра и ствар је пропала. Нисам успео ни у врло занимљивом пројекту за ревитализацију ЈАТ-а.
Делта је 2011. била носилац пројекта у којем је национална авио-компанија требало да буде купљена и приватизована, да се у њу уложи новац и доведе професионални менаџмент. ЈАТ је био једна распуштена компанија, без реда и без хијерархије. Направљен је конзорцијум домаћих компанија са Делтом као највећим партнером, а с нама су били и Костићев МК, Бранислав Грујић, прикључио нам се и Мирослав Богићевић. Идеја је предочена Борису Тадићу, а са председником владе Мирком Цветковићем имали смо неколико састанака. Разјаснили смо уделе и начин финансирања, разговарали смо о томе да држава буде власник 50% акција, а одабрали смо и ново име компаније. Верујем да ће вам звучати логично и познато: Ер Србија.
Међутим, у Србији су увек на реду неки избори, ближила се 2012. Тадић је очекивао изборе за Скупштину Србије и тог тренутка није желео да буде повезиван са злогласним тајкунима – чак ни тако што ће решити проблеме важне, а неуспешне националне компаније. Због фамозног рејтинга и из политичких разлога, занимљив пројекат је пропао. Конзорцијум није добио прилику да подигне ЈАТ на ноге, иако су на окупу били водећи српски привредници. То су људи с којима бих могао да радим, и од свих њих једино се Богићевић на чудан начин нашао у нашем друштву. Управо Тадић је тражио да и он буде укључен у пројекат.
Ја сам то прихватио и са Богићевићем заказао састанак. Питао сам да ли има паре да покрије свој део инвестиције. „Немам, али ти сигурно можеш да ми нађеш кредит“, рекао је. Прихватио сам и то, банке су биле спремне да подрже овако добру идеју и кредит се могао добити. „Наћи ћемо кредит, колику камату си спреман да платиш?“, питао сам га. „Колико треба!“ Колико треба?! Имао сам пред собом неозбиљног партнера и то је било јасно. Нико на свету не плаћа камату „колико треба“, плаћа најмање што мора и плаћа онолико колико његов посао може да поднесе. Узимање кредита „колико мени треба“ упропастило је на стотине фирми у Србији.
ДАНАС: Вучић најавио економски бум, а индустријска производња у Нишу у паду https://t.co/J6TSRKSfrc
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 20, 2018
У сваком случају, ЈАТ је, не задуго, остао у државним рукама. Ја бих рекао: штета, јер бисмо довели менаџмент из Луфтхансе, најпоузданије европске авио-компаније, а губитке ЈАТ-а бисмо сносили сами – то не би морали да из буџета плаћају грађани Србије.“
