Pročitaj mi članak
( Нови Стандард)
Ако то Брисел и његове банке раде својим држављанима, макар и Кипранима, шта ли тек могу нама, голим и босим Србима?
Европска унија је Кипру ових дана предложила директну пљачку штедних депозита у замену за кредите. Оно што покојни Садам Хусеин, Муамер Гадафи или Уго Чавез никада нису предложили јесу актуелне европске вође.
Где Ангела Меркел и њени европски партнери мисле да ће да буду после наредних избора? Или мисле да покраду и изборе? Неко је изгубио разум – или они или њихови бирачи.
Када су својевремено ондашње југословенске банке престале да исплаћују штедњу, мислили смо да,као уосталом и за многе друге ствари, то има само код нас.
Прича о европском дугу је оваквим наставком постала обичан циркус. Сећате се грчких избора, када је један кандидат умало добио изборе јер је обећао да врати бенефицирано превремено пензионисање, које је и допринело владином банкроту? А незабораван предлог француског председника Оланда о 75-одстотном порезу?
Савремена Европа на чудан начин схвата новац и власт. Али захтев да кипарска влада узме 7-8 милијарди долара са штедње својих грађана је сасвим нова тачка циркуса званог ЕУ. Медији су је назвали порез, а користе и еуфемизме као такса или апропријација. За то има само једно име – крађа.
КИПРАНИ НИСУ ИМАЛИ ИЗБОР
Кад је одобрена помоћ Грчкој, ЕУ је тражила да се власници обвезница „ошишају“ јер су им те обвезнице замењене хартијама мање вредности и мањег приноса. То није лепо, али је имало смисла из два разлога.
Први, свако ко је купио грчке обвезнице знао је за ризик, али је га прихватио како би добро зарадио. Постоји ризик и постоји награда. То је оно што суштински одређује појам тржишта. Ако не умете да управљате ризиком, тржиште вас једноставно уништи.
Као што је урадило са некадашњим гувернером америчке савезне државе Њу Џерси Џоном Корзајном (Јон Цорзине). Као извршни директор фирме за трговање хартијама од вредности МФ Глобал, Корзајн је целу фирму заложио на име грчког дуга, очајнички покушавајући да брзо окрене новац и евентуално спасе фирму.
Није успео. МФ Глобал је, притиснут захтевима да инвестира додатне суме како би остао ликвидан, злоупотребио поверени новац својих клијената. Уствари, Корзајн је крао новац са њихових рачуна. Наравно, МФ Глобал је банкротирао, клијенти су изгубили свој новац, а Корзајн је на слободи, још увек није оптужен за било шта.
Враћајући се на грчки дуг, ево и другог разлога: инвеститори су добровољно куповали обвезнице, нико их није приморавао да то раде. Штавише, имали су довољно времена да их продају кад је постало јасно да је Грчка пред банкротом. Они свакако не би добили пуну цену, али то се зове управљање ризиком – претрпети мали губитак пре него што он постане огроман.
Е сад, ако живите на Кипру, тешко да имате могућност да уложите у неке друге банке осим оних које послују на Кипру. Просто речено, Кипрани нису имали избор, штедели су верујући и у државу и у економски систем.
Европа је предложила крађу штедње и нема начина да се то друкчије назове. Ако до сада нисмо знали, сад знамо – Меркелова нема мере. С друге стране, шта то сме да буде без мере, неспутано било чиме?
Могу да разумем да је Немцима мука од спасавања других који су искористили предности ниских каматних стопа да би се неслућено задужили, али могло би да буде само питање времена када ће Европа захтевати да део штедње грађана других ЕУ земаља буде покраден. Када бих живео у Шпанији, Италији или било којој другој држави која живи од унијиних „бејлаут“ кредита, после „предлога“ не бих оклевао – подигао бих готовину са рачуна.
ТЕШКО НАМА
Кипарска скупштина, срећом, није гласала за крађу штедних улога својих грађана, али, на несрећу, штета је већ направљена. Како кипарске банке неће моћи да исплаћују новац својих депонената, чиста десетка Ангели Меркел за одлично урађен посао
Не знам да ли се ова идеја озбиљно разматра у Америци, али верујем да Обами иде вода на уста. Али кладим се да ни Кипрани нису сањали да би њихова влада могла да разматра како да покраде део њихове штедње, све док се једног јутра нису пробудили и видели да не раде банковни аутомати.
Праву истину око штедње много компликује и чињеница да је Кипар и „највећи носач авиона“. Али свакако вреди пратити ову епизоду како бисмо се ми у Србији заштитили на време. Уосталом, већ имамо богато искуство с банкама, а модалитета за пљачку нема још много.
Јер једна је ствар посматрати како Европа, покушавајући да реши своје дужничке проблеме, урушава темеље елементарног доброг односа клијента и банке, при том кршећи сопствене законе којима је та област уређена, а сасвим друга запитати се – ако то Брисел и његове банке раде својим држављанима, макар и Кипранима, шта ли тек могу нама, голим и босим Србима?
