Pročitaj mi članak
Јефтин ручак и једно пиће, такси од центра града до аеродрома или шишање у крају – колико данас вреди хиљаду динара у новчанику?
Црвена новчаница са ликом Ђорђа Вајферта 2003. године пуштена је у промет. Тада је вредела 14 евра, а данас око осам. Ипак, и тада колико и сада представља најмањи заједнички садржилац новчаника човека који жели да задржи сигурност кад крочи пред рафове у продавницама.
– Ако нема ни хиљадарку у џепу, човек готово може да сматра да су му џепови празни – каже Ратко Божовић, социолог.
Хиљаду динара је минимум новца који ствара неку сигурност: да се није “без пребијеног динара”, али се и не разбацује. Некима је таман за три дана ако се правилно распореди, другима вреди исто колико и 100 динара.
– Вреди ми као јефтин ручак у ресторану уз једно пиће. Или као најјефтинији џак хране за пса – каже Маја К. (26).
Међутим, више него вредносни, хиљадарка има психолошки значај.
– Човек је навикао да му 1.000 динара нешто значи. То је психолошка ствар, није вредносна. Он верује да још нешто држи у руци. И док има те хиљадарке, верује да није баш изгубљен случај. Људске навике су чудо – истиче социолог Божовић.
Ако се потроши и та једна, све је изгубљено. Божовић зато сматра да је најтеже одрећи се ове новчанице, јер је најгоре имати па немати. “Мање од тога готово је ништа. Хиљадарка значи да имам макар нешто. Део је некакве човекове потребе да каже да нешто има.”
А имати хиљаду динара некада и сада веома се разликује. Мењали су се курсеви динара, цене намирница, али црвена новчаница остала је нека норма којом се мери одлазак у продавницу.
– Са 1.000 динара човек може да задовољи неку своју потребу. Када је ту, држи нешто у руци. То је ипак тренутак мале сигурности. Мали људи имају и мале потребе, зато им и она значи нешто. Великим парајлијама не значи ништа. И то је критеријум. Треба успоставити разлику између материјалног и психолошког осећања да немаш ништа – додаје Божовић.
И док се 2008. године за једну црвену новчаницу могао направити обилан ручак, сада мора да се приштеди, једе мање или троши више.
– Пре седам година за хиљаду динара могла сам да спремим целе лазање. Потребне намирнице: парадајз, коре, млевено месо, млеко и качкаваљ могла сам да купим за 700-800 динара. Сад ми за исте намирнице треба минимум 1.500 динара – каже Мирјана Јовановић из Београда.
Мука је већа ако је у кући и беба. Ниједан дан не би могао да се попуни са хиљаду динара у буџету.
– Ако додам још сто динара, то ми је паковање пелена за бебу – каже Јелена са Новог Београда.
Млади се пак не буне ако им родитељи дневни џепарац одреде овом новчаницом. Док их код куће чека ручак, сок и нешто слатко, једна црвена је више него довољно за провод.
– Ух, са сома динара сам на коњу – каже Дејан (19).
Али ако сви у кући треба да једу, од ове новчанице се неће најести.
– Ако желим да спремим доручак за мене, мужа и дете, за 1.000 динара не могу да купим све намирнице да сви једемо – наводи Ивана Р. из Миријева.
Луксуз би био помислити да се са осам евра може пазарити и комад гардеробе, осим на дебелим снижењима куповином џемпера кад прође зима, хаљина кад пада снег или када се понешто избунари у радњама са половном гардеробом.
(Блиц)
