Pročitaj mi članak
У Србији се тешко живи, преноси минхенски дневник Зидојче цајтунг чији је новинар Флоријан Хасел отпутовао у ту земљу и разговарао са њеним становницима. Своје утиске изнео је у репортажи под насловом: Живот се одгађа.
Репортажа почиње причом о томе како је лекар Иван Продановић из Горњег Милановца средином марта решио да ступи у штрајк глађу због тога што не добија плату од јесени 2012. године. „Након што су вест о томе пренели и медији, у Милановац је отпутовао један државни секретар из министарства здравља и разговарао са Продановићем, директорком његове клинике и градоначелником. Овај је обећао да ће град убудуће исплаћивати лекарима плате на време, као и да ће лично да контролише тај процес. После тога се у суштини променило врло мало: Продановић и његове колеге су у мају добили плате за јул 2013“, а овај лекар је немачком новинару рекао да још није добио десет последњих плата, јер за то наводно нема новца.
У репортажи се даље наводи да је нови премијер Србије Александар Вучић на изборима „остварио убедљиву победу пре свега захваљујући обећању да ће бити нових радних места. А то је Србији – кандидату за пријем у ЕУ – преко потребно: према подацима Трговинске коморе, стопа незапослености у држави износи 29,5 одсто“. И Вучић је признао да незапосленост и сиромаштво у Србији спадају у највеће у Европи. Зидојче цајтунг преноси даље Вучићеве речи да су опсежне реформе и модернизација привреде и државног апарата централни задатак његове владе. Али, „док се реформе не спроведу и почну да делују, мораће да – у најбољем случају – прође неколико година.
Како преживети?
Минхенски дневник пише да и они који имају посао у Србији често месецима чекају на плате, „што је претња за егзистенцију са каквом су суочени и многи Босанци и Хрвати, Албанци и Грци“. „Заостатак исплата је у Србији уобичајен јер су предузећа у кризи или власти у пренадуваном државном апарату нису добиле обећани новац. Или зато што шефови фирми или органа управе задржавају новац и користе га за своје потребе, уместо да га исплате радницима и службеницима. Новине пишу само још о драстичним случајевима.“ Лист наводи да сваки пети Србин који уопште има посао добија своју плату са закашњењем или је уопште не добија – што је процена Независних синдиката Србије.
„После пада југословенског комунизма, предузећа су платила цену закаснелих инвестиција. Конкуренција западних фирми их је довела у незгодну ситуацију, посрнула су под економским санкцијама против Милошевићевог режима, неке фирме су у бомбардовању – којим је НАТО окончао убијање на Косову – сравњене са земљом. Или су приватизоване а нови власници који су често били блиски са влашћу, довели су их до банкрота“. Новинар Зидојче цајтунга у наставку поставља питање: како Срби преживљавају без плата? – И као одговоре наводи пример породице која саставља крај са крајем продајом воћа које сама гаји и радом на црно (на градилиштима). Сам Иван Продановић каже за немачки дневник да са 32 године не зна да ли ће после рада моћи да купи себи нешто хране – а нормално би било да у тим годинама већ има породицу и напредује у послу.
(Дојче веле)
