Pročitaj mi članak
Недавно је руски нафтни гигант Росњефт купио удео од 49% у нафтном терминалу у грузијској луци Поти, од приватне фирме Petrocas у власништву грузијског пословног човека Давида Јакобашвилија. И одмах су се упалиле црвене лампице у земљама „капитализма“ и „слободног тржишта“.
Како је могуће да је грузијска држава дозволила тако нешто, питају се. Како је могуће да је неко располагао својим приватним власништвом по сопственом нахођењу?
Дитрих Милер, сувласник једне немачке финансијске фирме која већ скоро двадесет година послује у Грузији, с неверицом констатује:
„Ова приватна трансакција открива слабости у грузијској влади. Држава мора и може да има закон који обавезује приватне компаније да добију сагласност владе када планирају да продају удео у привредним субјектима који су од стратешке важности. Све развијене земље ово раде, али не и Грузија. Срамота је када стратешки партнери Грузије уводе санкције против државе која је њен непријатељ, а онда грузијска влада дозволи руској компанији у државном власништву да уђе у Грузију како би заобишла те исте санкције“.
Поти је, иначи, стратешки важна лука у Грузији, кроз коју пролази тзв. Јужнокавкаски транспортни коридор. Погођени проповедници “невидљиве руке тржишта“ тврде да ће Русија тако моћи да део кавкаске нафте извлачи непосредно преко Грузије. Уз то, руски савезник Јерменија је веома зависна од увоза нафте преко терминала у Потију, што значи да ће сада бити теже западним државама да преко Грузије „хумано“ уцењују Јерменију. Скоро па да се човек на њих сажали…
И шта ће сад да кажу „неолиберали“ у Србији који би да „едукују неписмене“ о чарима протестантског капитализма? Шта ће на све то рећи исти они који би, без дана радног стажа у реалној привреди, да искорењују „самоуправљање“ и мудрују о „тржишној привреди“?
Неће рећи ништа, наравно, односно правиће се као да се ништа није десило. Зато им и требају потпуно контролисани медији и економски неписмени новинари. Зато им и треба провинцијски сјај Копаоника.
Али, ево, за све заинтересоване, једне конкретне, реалне лекције о томе како су развијене земље постале развијене, и како планирају да такве и остану. Можеш да се бавиш приватним послом – док год то не угрожава националне интересе. И привреда сваке државе треба да буде подређена националним, стратешким интересима. А ко штити и дефинише националне интересе? Држава. Ако је имаш.
А, ако је немаш – онда све продајеш странцима, и то зовеш „тржишном привредом“. И лажеш да се то тако ради на Западу, међу „протестантима“…
