Pročitaj mi članak
Мој дугогодишњи пријатељ и школски друг из средње школе не може да објасни како се са двадесет година радног стажа нашао у ситуацији да својој породици не може да обезбеди основне услове за живот иако вредно ради више послова у једној приватној фирми у којој за њега скоро и да не постоји радно време већ је на услузи 24 часа дневно.
Не може ни да објасни зашто његов газда не мора да му исплаћује месечну зараду још од децембра а он мора редовно да измирује све обавезе према ЕПС-у, Телекому Србије, МТС-у, локалном комуналном предузећу, кабловском оператеру, Пореској управи, Општинској управи.
Његово достојанство и породично васпитање му не дозвољава да неком буде дужан и унервози се на саму помисао да ће му поштар донети неку опомену због неплаћених рачуна па је зато одлучио да узме дозвољени минус у банци и измири све своје месечне обавезе. Не зна шта ће радити следећег месеца али ће бар наредних 30 дана имати мирну савест. О вересији у продавници никад није ни размишљао.
Тврдњом да се сад стварно налазимо у најокрутнијем виду капитализма, покушао сам да лоцирам узроке ове чудне ситуације а он се присети неколико дефиниција које смо учили пре 28 година из предмета званог марксизам. Није згорег цитирати: „1. Друштвена уређења позната кроз историју су: робовласничко друштво, феудализам, капитализам, социјализам и комунизам који ће настати тек кад друштвена свест достигне одређени ниво. 2. Капитализам је друштвено-економско уређење засновано на експлоатацији домаће радне снаге од стране капиталиста. 3. Трећи, највиши ниво капитализма је либерални или сурови у ком је власницима капитала законом дозвољено скоро све јер су власници средстава за рад и предмета рада а радници су власници само своје радне снаге коју могу употребити само код ових првих.“
Остадох затечен чињеницом да после толико година, мој пријатељ непогрешиво понавља дефиниције као да одговара за оцену па се са симпатијама присетисмо средњошколских дана али се брзо вратисмо у невеселу садашњост, препознајући елементе треће дефиниције у нашим животима.
Логично је да смо се осврнули на Радуловићев Закон о раду који није усвојен али је и даље актуелан и предложени програм владе који је ових дана обелоданио Александар Вучић. Сложили смо се да најављене мере ППВ-а које се односе на помоћ власти приватном сектору, сигурно не подразумевају никакве олакшице нашим супругама, које су на бироу рада, да започну сопствени бизнис нити олакшице за мале породичне фирме него помоћ онима који су већ постали власници капитала да што лакше запосле већи број радника и да њихову снагу и знање максимално искористе, док их не замене млађим.
Будући председник Владе најавио је повећање броја радних места и повећање броја запослених али не гарантује да ће ти послови и зараде бити достојни човека. Очигледно је да оно што смо некад посматрали као теорију сад можемо да видимо својим очима у пракси али је непријатно што морамо и да осетимо на својој кожи.
Можемо само да замислимо колико у Србији има оваквих случајева где један супружник скоро да нема ни дана радног стажа а други ради код приватника и размишља како да га напусти кад други посао не може да нађе или ради у некој јавној установи и очекује најављено отпуштање или смањење плате.
Закључисмо на крају да свој лепши део живота проживесмо у социјализму и капитализму а сад нам се ваља припремити за робовласничко друштво. Феудализам и комунизам вероватно нећемо дочекати али се не узбуђујемо због тога.
Боже, дај памети нашим потомцима да се никад не успавају као наша генерација и не дозволе ово што смо ми дозволили.
(Двери)
