(Фонд стратешке културе)
Без преувеличавања  – за Републику Хрватску ће 1.јули 2013.године  постати судбоносни датум: тада она треба да постане 28.чланица Европске уније. Међутим, толико очекивани пријем у „породицу европских народа“ за хрватску економију тече у условима када та земља улази у зону економске рецесије.

Прво,  према подацима Државног завода за статистику нагло је повећан ниво незапослености: крајем јануара 2013.године ниво незапослених особа, и то само регистрованих,  је највећи у последњих 10 година и износи 21,9%, тј. приближно 400 хиљада људи. Посебно плаши  цифра незапослених међу младим особама, тј. међу млађима од 25 година.Ниво незапослености међу њима је 45,8%, што је једна од највиших цифара у Европи.[1] 

Инфлација у земљи  износи 5,2%  – и  то представља највиши ниво у последње 4 године.[2]  Како се види из последњег аналитичког извештаја Привредне банке Загреб, Хрватска је 2012.годину завршила са  падом БДП-а од 2% што, ако се упореди са 2008.годином, смањује ниво БДП-а хрватске економије за 10 пута и тако Хрватску одбацује у групу 10 најнеразвијенијих земаља код којих је констатован највећи пад привредне активности. Пад производње током  последње четири године је сталан, а у 2012.години он је био 5,5%.[3]

Државни завод за статистику Хрватске потврђује: у јануару 2013.године цене за робу и услуге на мало су  у поређењу са ценама од јануара 2012.године порасле за 5,2%, што представља нагло убрзање инфлације јер је  само месец дана пре тога та цифра износила 4,7%. Цене су „појуриле увис“ због раста цена енергената. Осим тога, показатељ нивоа инфлације о коме говоримо је највиши од октобра 2008.године. Затим, само за годину дана су нагло порасле цене становања – за 14,3%  (!), воде и струје, гаса и осталих облика горива. За 6,2% су порасле цене исхране и безалкохолних пића, а здравствене услуге су поскупеле за 3,4%.[4]

Годину дана пре тога, у току припреме за општи референдум по питању уласка у ЕУ, власти Републике Хрватске су набрајале разлоге који су говорили у прилог уласка Хрватске у ЕУ. Тако је 14.јануара 2012. председник Иво Јосиповић на свом личном блогу на интернету убеђивао народ да Хрватска, уколико уђе у ЕУ,  неће изгубити ништа од свог суверенитета и да ће чак у оквиру организације имати свој самосталан и равноправан глас.

„Хрватска ће у ЕУ имати обезбеђен дугорочни мир и безбедност, што представља претпоставку  за економски, културни и било који други развој“. Затим је председник обећао младима да ће добити једнаке могућности са Европљанима у областима образовања и запошљавања, као и у програму размене стручњака. Јединствено европско тржиште, по мишљењу И.Јосиповића, такође ће бити корисно за развој хрватске економије. 

Осим тога, Хрватска ће увек моћи да рачуна на „финансијску помоћ  за оне, који су лошије развијени или уопште то нису“.[5] Чиме то Европа може да помогне Хрватској, поставља се питање, ако је у самој евро-зони  почетком 2013. констатован  рекордни ниво незапослености од 18,8%. Према неким подацима он је чак 25%.

У хрватском друштву се осећају разочарење и апатија, јача немир за личну будућност и раздражљивост  због неспособности власти  да стабилизује економску ситуацију. О томе красноречиво говоре резултати социолошких анкета. Само 7% испитаних, старијих од 15 година, је изразило жељу да живи у својој „прекрасној“  земљи. Огромна већина (!) Хрвата би више волела да се пресели у Немачку, САД, Швајцарску, Аустрију, Канаду и Аустралију.

Али све док европске илузорне „златне реке“ не потеку у Хрватску, руководство земље је принуђено да предузима непопуларне мере. Њих условљава и притисак који на њих врше међународне организације. Међународна организација за одређивање рејтинга Moody’s Investors Service која се бави одређивањем кредитних рејтинга, испитивањем и анализом ризика, крајем 2012.године је изјавила да не верује у оздрављење  привреде Хрватске.

Аналитичари те агенције су критиковали политику коалиције Кукурику и планове  хрватске владе: „Хрватска ће постати једна од оних земаља које неће моћи да искористе позитивни ефекат од уласка у ЕУ. То је  зато, што не иде на реформе и не смањује трошкове  државног сектора“.[6] Експерти Moody’s сматрају да Хрватска не  треба да рачуна на инвестиције, јер постојећи модел раста економије није привлачан за потенцијалне инвеститоре.

Односно, рејтинг Хрватске  је био оцењен испод прага за инвестиције (у финансијском жаргону тај ниво се назива „ђубре“). И то је најлошији показатељ рејтинга Хрватске за последњих 16 година и прави шок за земљу чија економија директно зависи од страних улагања. Економска криза која због Кипра може са новом снагом да захвати комплетну Европску унију ће на колена прво да баци земље које су изгубиле инвестициони кредитни рејтинг, а Хрватска ће ту бити међу првима. Зато што ће њој, која је толико зависна од спољне задужености,  (спољни дуг Хрватске је у новембру 2012.године износио 45 милијарди евра, а унутрашњи 30,6 милијарди евра)[7], недостатак инвестиција и раст камата на светском финансијском тржишту  довести до немогућности да се спољни дуг враћа на време, а то ће да  значи  банкротирање.

Хрватске економисте посебно брине нагли скок цене злата која се само за 24 часа попела 30 долара – а то је очигледан весник свакако озбиљних, ако не и драматичних, догађаја на глобалном финансијском тржишту. Лукави аналитичари немачке Рајфајзен банке предлажу излаз: упркос нагло смањеном рејтингу, Хрватска може да настави да  се „јефтино задужује“ јер се хрватски папири од вредности и даље котирају као високо ликвидни. Предлаже се да се зајмови дижу све док земља због незадрживог пораста камате више не буде могла то да ради, а тада ће бити принуђена да прогласи банкрот и да се за помоћ обрати ММФ-у. А ММФ ће, као што се одавно зна, земљи понудити  ропске економске (и не само економске) услове.

У Европској комисији је већ формирана екипа стручњака за праћење ситуације у Хрватској, која води рачуна да се одмах после уласка у ЕУ Хрватска уведе у зону „претераног дефицита“. Зато сада Брисел указује на оно најважније: треба да се смањи дефицит у буџету, а уколико се то не уради претња су – санкције. Осим тога, одмах по ступању у ЕУ Република Хрватска ће бити укључена у програме за помоћ земљама које заостају – земљама какве су Мађарска, Летонија и Румунија.

Зато је руководство земље  принуђено да се служи непопуларним мерама. На заседању владе Хрватске, 21.марта,  министар финансија Славко Линић је изјавио да се преиспитује буџет за текућу годину са намером да се смањи, баш као и предвиђени економски раст са 1,8% на 0,7%[8], тј. Хрватска ће и даље бити у рецесији. А то, опет, понавља грчки сценарио, у коме Хрватска у пуној мери може да се нађе већ крајем ове године.  Хрватски медији су објавили да је Линић главни кривац за „хаос у земљи, у којој власт још увек успева да плива само зато што је опозиција у земљи која сваким даном тоне све дубље, још неспособнија.“

Влада на челу са Зораном Милановићем се сматра за најгору у историји Хрватске од тренутка проглашења независности и упоређује се са оркестром „чији су музичари сви истовремено изгубили слух, а диригент је побегао са сцене“.[9]

У таквим негативним побројаним околностима постаје јасно неочекивано окретање Хрватске према Русији. Прво је, тежећи уједињеној Европи, Република Хрватска спадала међу малобројне који су активно демонстрирали своју незаинтересованост за учествовање у пројекту „Јужни ток“.

То је била последица како обећаних инвестиција, тако и политичких мотива, како се „европске колеге“ не би раздраживале сувишним интересовањем за Русију. Али када је пројект оживео и када је пренет из кабинета на градилишта постало је јасно да он може хрватској привреди да донесе и давноочекиване инвестиције, а и радна места.

А алузије руске стране  да пројекат може да прође и поред хрватске територије, а да је не додирне, убрзао је преговарачки процес. Хрватска влада која је дотле иступала против сарадње са Русијом објавила је да баш тај правац представља државни приоритет.

„Газпром“ и хрватски државни оператор за пренос гаса „Plinacro“ потписали су 17.01 2013. у Загребу споразум о изградњи  крака гасовода „Јужни ток“ за Хрватску. Изградња гране, дугачке 100 км планирано је да почне у јулу 2015, а да буде завршена крајем 2016.године.  Вредност  пројекта се цени на 60 милиона евра. Пропусна снага гасовода који ће од Србије бити настављен ка истоку Хрватске ће износити 2,7 милијарди кубних метара гаса годишње.

Тако ће, уочи уласка у Европску унију, привреда Хрватске бити проглашена за непривлачну за инвестиције; односи са суседним земљама су напрегнути (тржиште Србије је за Хрватску практично затворено, а ступањем у ЕУ почеће компликације и са БиХ, због царињења). Због рецесије земља не само да је изгубила незванични статус „најуспешнијег модела последњег таласа проширења ЕУ“, већ стиче и врло драматичну перспективу да се понови словеначки или грчки сценарио. Зато је Хрватска, пошто се нашла на прагу велике кризе, те мора да се позабави решавањем најбитнијих економских проблема, почела је да лавира на међународној арени.[10]

 

Ознаке: Јужни ток, банкрот, БНП, ЕУ, Ирина Рундева, незапосленост, Русија, Хрватска, Царина