Идеја стварања у некој мери трансатлантског трговинско-економског савеза изеђу САД и ЕУ повремено се разматра на нивоу експерата, а чак и неких политичара. Међутим, ту има битних нијанси. Све до последњег времена велику заинтересованост за такве пројекте су испољавали Европљани – пре свега федерални канцелар Немачке Ангела Меркел. Још 2007. године је немачка влада поднела пакет предлога за хармонизацију законодавства ЕУ и САД у економској и трговинској области уз перспективу формирања зоне слободне трговине.

Судећи по информацијама, повод за реанимирање предлога Ангеле Меркел је постала бојазан Запада у вези са учвршћењем групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Ај испричао Гласу Русије шеф департмана активних операција руске банке Финансијски стандард Роман Андрејев, без обзира на објављене у последње време прогнозе успоравања темпа раста земаља БРИКС, оне у данашњим условима немају конкуренте – између осталих у Европи и САД-ама.

Заиста, постоје прогнозе о смањењу темпа раста у Кини, ни у Бразилу није све добро. Међутим, мислим да, например, Русија и Индија имају доста добар потенцијал. Оне имају добре стартне основе, ниски ниво дугова, код њих нема финансијских шпекулативних мехура. Индустријски раст ће се по свој прилици смањивати, што условљава стагнација у читавом свету. Међутим, поштено говорећи, не видим адекватне конкуренте, који би могли да се такмиче са земљама БРИКС у темпу раста. Тај ће се темпо смањивати, али производња у другим земљама ће се такође смањивати, чак, вероватно, брже.

За сада пројекат формирања јединствене економске зоне САД и ЕУ изгледа слабо конкретан, главно је он је сумњив са геополитичког гледишта. Сувише су озбиљне глоабалне противречности између САД и Европе. Иначе, тешко да је основана тврдња о савезу између САД и ЕУ као о новом чиниоцу трговинских ратова, јер, како је објаснио Гласу Русије директор руског Института глобализације и социјалних покрета Борис Кагарлицки, иначе, није реално говорити о слободној трговини у данашњем свету…

Уствари није реч о слободи трговине, већ о слободи транснационалних корпорација, које манипулишу ценама, тржишним токовима робе. Од тога губе све земље – додуше, на различите начине, губи становништво. Једини је излаз у том смислу раст протекционизма. То је објективна ствар, Друге нема. У томе се и састоји нормални начин успостављања диригованости светског економског система.

Још један чинилац, који објективно отежава трговиснко-економско зближавање САД и ЕУ – то су посебни односи Вашингтона и Лондона. Управо Велика Британија је главни европски савезник Американаца – тешко да ће она добровољно одустати од таквог статуса.