(Зоран Радојичић)

Након разговора у Софији са бугарским колегом Драгомиром Стојневом, госпођа министарка је изјавила како ће међусобно гасно повезивање Србије и Бугарске допринети енергетској стабилности и безбедности обе земље. Она се заложила за убрзавање изградње гасовода Ниш – Софија, која према уговору који је потписан крајем прошле године треба да почне следећег лета. Према бугарском министру, приоритет Бугарске је енергетска независност а циљ овог гасовода је диверсификација путева извора гаса.

Овај гасовод је наводно замишљен као алтернативни правац у снабдевању за обе земље у случају прекида снабдевања (из Русије) а приликом потписивања уговора стално је наглашавано да он није никаква конкуренција Јужном току већ да су они комплементарни. Градњу гасовода чија би изградња коштала 120 милиона евра иницирала је ЕУ. Део средстава за изградњу трасе у Србији је обезбедио ЕБРД али је за њихово коришћење неопходан услов реформа предузећа Србијагас што треба читати као захтев за потпуно стављање овог предузећа под контролу госпође министарке и њених ментора из Трилатералне комисије.

Активности госпође министарке и Инсајдера су део много веће операције

Прецизна синхронизација потеза госпође министарке и прљаве кампање Инсајдера против Јужног тока је више него очигледна. Међутим, уколико се сагледа шира слика назиру се обриси једне много веће и свеобухватније операције са основним циљем да се Јужни ток коначно и на дужи рок заустави. Алтернативни циљ је редефинисање и значајно прилагођавање Јужног тока интересима запада уз што већу контролу и преузимање што већег дела колача. Та добро планирана операција се изгледа спроводи већ неко време а актуелна дешавања су чини се део последње припремне фазе пред коначан обрачун који би, претпостављамо, требао да кулиминира у току следеће године. Пођимо редом.

Пројекат гасовода Јужни ток подржан је поред осталог и низом билатералних споразума између гасних предузећа Русије и транзитних земаља. На тај начин су по овом питању од изузезтног геополитичког значаја потпуно заобиђене европске структуре а о атланским и да не говоримо. Док је мешање европских и атланских структура у гасни споразум о изградњи Северног тока између Немачке и Русије било из разних разлога неумесно оно се у случају Јужног тока наметало само по себи. У евроатланском бедему који је годинама грађен према Русији пројектом гасовода Јужни ток направљена је пукотина преко Бугарске и Србије, некада традиционалних руских савезника. Преко Бугарске која је у ЕУ примљена управо ради заокруживања евроатланског бедема и која у западној сфери утицаја заузима периферну позицију са колонијалним статусом. Преко Србије која је сабијена у геополитички сингуларитет и у којој је остварена потпуна контрола и наметнут статус вечитог кандидата за пријем у ЕУ до самоуништења.

Заустављање Јужног тока у ситуацији када су већ потписани уговори који гарантују значајно побољшање међународног геополитичког и економског положаја земље, велике приходе од транзита, повољније цене гаса, значајно ангажовање домаћих предузећа као и остваривање личних и партијских интереса није ни мало лак задатак. За тако нешто је пре свега потребно потпуно управљати политичком сценом како би се на власт поставила максимално кооперативна влада са наметнутим министром енергетике. Чак и таква влада треба бити под сталним пресингом и константним притиском економских и политичких криза, разних афера, личних уцена и претњи ризиковањем политичке каријере како би се могао направити маневарски простор за госпођу министарку и њене колеге у другим земљама ради координисаног спровођења задатака. Потребна је и медијска припрема јавности али и покретање одговарајућих алтернативних пројеката који ће захтевати одређени ниво улагања.

Стиче се утисак да је актуелна кампања за излазак Срба на тачијеве изборе и гашење институција државе Србије на Косову и Метохији темпирана тако да се поред добро познатог циља заокруживања независности тзв. републике Косово остварују и стратешки циљеви по питању заустављања Јужног тока. Желимо рећи да је календар догађаја у вези Косова и Метохије вероватно синхронизован са календаром догађаја за спречавање изградње Јужног тока, док је тај календар изведен из кључних догађаја у вези његове изградње.

Муке Ивице Дачића

Из овог угла је много јасније да је коначан циљ актуелног притиска на Ивицу Дачића и СПС преузимање контроле над изградњом Јужног тока. И поред пуне кооперативности по питању Косова и Метохије која иде до граница „послушности леша“ пресинг и притисак трају и даље, и биће настављени до предавања пуне контроле над Србијагасом, жртвовања Бајатовића, пуцања СПС-а по свим шавовима и његовог нестанка са политичке сцене. Зато не треба да чуде приче у вези тражења будућности за Ивицу Дачића у структурама Трилатералне комисије. Из говора његовог политичког тела се да закључити да је он свестан своје позиције и да је у потпуности спреман да уради све шта се од њега тражи и по питању Јужног тока како би сачувао самог себе. Његов проблем је у томе што спасавајући себе мора да жртвује прво најближе партијске колеге а онда и СПС у целини. Жртвовање српских националних интереса и Косова и Метохије нећемо ни спомињати јер су то категорије које одавно не постоје у његовом моралном универзуму. Проблем за њега је и што се цела операција неће обавити брзо и чим је пре могуће, већ ће трајати колико је то зацртано како би се не би пре времена рушила кооперативна влада која спроводи све што се од ње тражи.

Резервни сценарији за спречавање градње Јужног тока

Претпостављамо да постоје и резервни сценарији за спречавање изградње Јужног тока уколико влада не би исказала пуну кооперативност. Мислимо да је то активирање кризних жаришта у близини као што су северни део Косова и Метохије, југ Србије и Рашка област или још боље, који су непосредно на самој траси Јужног тока. Зато не треба да чуди што након питања Косова и Метохије на дневни ред долази Војводина а не као што су раније многи претпостављали Република Српска. У истом светлу треба посматрати подгревање непостојећег влашко-румунског питања у Србији. Многи су се питали чему још једно кризно жариште када постојећих има и више него довољно да се Србија држи под контролом? Што то запад хоће од нас? Треба се вратити мало уназад и приметити да се интезивирање овог питања поклопило са променом трасе Јужног тока од првобитно планиране улазне тачке код Димитровграда према Нишу ка коначно утврђеној код Зајечара према крајевима у којима живе и Власи.

Дешавања у Бугарској

Госпођа министарка није једина која ради на заустављању Јужног тока. Сличан сценарио се дешава и у Бугарској. Почетак радова на деоница гасовода Јужни Ток кроз Бугарску је био планиран за средину овог лета. Међутим, како се почетак радова формално одлагао због незавршене анализе утицаја на животну средину и неиздате грађевинске дозволе, у Софију је почетком јула ове године морао да долази Алексеј Милер, извршни директор Гаспром-а. У изјавама званичника након разговора јасно се могло уочити да је почетак радова на гасоводу у Бугарској отворено питање. Милер је истицао да овај гасовод не носи никакав ризик и потврдио да ће прве испоруке гаса потећи ка Бугарској у децембру 2015. године. Са друге стране, бугарски министар економије и енергетике, Драгомир Стојнев је нагласио да се новац пореских обвезника Бугарске неће трошити на овом пројекту, да за гасовод неће бити потребне државне гаранције и да ће увек у економском смислу бранити национални интерес, интерес региона и Европе. И поред свега тога Стојнев је нагласио да је Јужни ток и даље од стратешког значаја за Бугарску што је у пуној сагласности са стратегијом која је формирана у евроатланским структурама и Трилатералној комисији. Не треба ни помињати да је бугарска јавност бомбардована разним анализама како им Јужни ток уопште и није потребан.

На недавном састанку бугарски министар је обавестио нашу госпођу министарку да је Булгаргас потписао уговор са конзорцијумом Шах Дениз о испоруци милион тона кубних метара гаса из истоименог гасног поља у Азербејџану са циљем да се обезбеди диверсификација снабдевања. Бугарски министар је пропустио да каже само пар ситница о томе преко ког магистралног гасовода ће се поменути гас испоручивати и какву ће позицију Бугарска у њему имати. Да ли преко пропалог пројекта Набуко, или преко сада актуелног Транс-јадранског гасовода у коме ће Бугарска имати позицију крајњег потрошача који ће плаћати транзит гаса другим земљама уместо да као кључна транзитна земља у Јужном току ту услугу наплаћује другима. Пропустио је да каже и да ли Бугарска „има довољно пара за то планинарење“ како би се постигла одговарајућа цена гаса и какав ће приоритет у снабдевању имати Бугарска у односу на много веће и важније купце. Целу ову тему су контролисани медији у Србији потпуно заобишли јер српска јавност још увек није спремна за идеју потпуног напуштања пројекта Јужни ток.

Истовремено опирање изградњи Јужног тока од стране Бугарске и Србије пружа евроатланским планерима потпуно нову, далеко квалитетнију позицију за деловање. Када су се опструкције дешавале у само једној земљи, Русија се могла уз потпуности фокусирати на решавање проблема у циљу благовременог спровођења онога што је уговорено. Међутим, сада када су обе кључне земље стављене под контролу запада и када њихови министри енергетике заједно и синхронизовано делују маневарски простор за деловање Русије је значајно смањен.

Међудржавним гасним везама против Јужног тока

Гасна веза Србије и Бугарске је само један у низу сличних пројеката у региону.

Тако је крајем 2010. године потписан уговор за изградњу гасовода на релацији Гиургиу – Русе са циљем да се споје гасне инфраструктуре Бугарске и Румуније. Цена изградње гасовода је процењена на око 27.6 милиона евра. Из европских фондова је обезбеђено 9 милиона евра док су остатак требале да покрију националне гасне компаније. Овај гасовод је био замишљен и као део гасовода Набуко. Гасовод је почео да се гради са обе стране и првобитно је требао да се заврши до фебруара 2012. године али је рок више пута продужаван и за сада померен на почетак 2014. године.

Слична иницијатива постоји и између Бугарске и Грчке где је планирана изградња гасовода на релацији Комотини – Стара Загора. Цена изградње је процењена на 160 милиона евра од чега је из европских фондова обезбеђено 45 милиона. Планирано је да ова гасна веза буде у функцији крајем 2014. године.

Исто тако крајем 2009. године започета је изградња гасовода на релацији Арад – Сегедин са циљем да се споје гасне инфраструктуре Мађарске и Румуније. Цена изградња гасовода је процењена на 68 милиона евра од чега је из европских фондова издвојено 17 милиона. Тренутно је могућ транспорт гаса из Мађарске у Румунију док се завршетак капацитета за супротни правац очекује крајем године. Планирано је и значајно подизање капацитета до краја 2016. године зашта је потребна додатна инвестиција од 120 милиона евра.

Заједнички чинилац у изградњи ових међудржавних гасних веза је да је Европска унија иницијатор и ко-финансијер кроз Европски програм за енергетску обнову. Као формални циљ ових пројеката је истицана диверсификација ризика од прекида снабдевања гасом из Русије у кризним ситуацијама што се већ дешавало у блиској прошлости током тзв. гасног рата Русије и Украјине 2006. године. Стварни, стратешки циљ који стоји у дубокој позадини ових пројеката је стварање суштинских препрека за Јужни ток како би се он зауставио или ре-дефинисао у корист евроатланских структура. Заједно са тим, статус поменутих земаља се по питању Јужног тока на овај начин своди на њихов реални периферни положај и колонијални статус. Дакле из улоге активног чиниоца који ће из гасовода извући максималну корист у националном интересу на улогу пасивног посматрача који ће се задовољити мрвицама.

Гасна веза између Србије и Бугарске – велика цигла у зиду на траси Јужног тока

Међудржавна гасна веза између Бугарске и Србије је замишљена по угледу на остале у региону, уз одређене специфичности у вези ко-финансирања од стране ЕБРД-а јер Србија није члан ЕУ.

Ова гасна веза је потпуно непотребна и нелогична за Србију уколико се пође од чињенице да из правца Бугарске треба да стигне магистрални гасовод. Бочну и резервну гасну везу има сврхе градити тек након завршетка магистралног гасовода Јужни ток и то сигурно не у правцу према Бугарској. Изјаве госпође министарке у вези гасне везе Србије и Бугарске указују на то да она жели да релативизује значај Јужног тока а да гасну везу са Бугарском представи као једнако важну. Шта више, она жели да изградњу те везе и убрза, тј. да приоритет њене изградње стави испред Јужног тока тобоже зарад постизања гасне независности у ова тешка времена. То је класична замена теза и безочно спиновање јавности. Да не причамо о томе да са бугарске стране осим будуће трасе Јужног тока тренутно нема у плановима никаквих других магистралних гасовода са којих би снабдевање могло да иде.

Када би се заиста тражила алтернатива за прекид снабдевања са главног магистралног правца потражила би се алтернатива на другој страни. Обзиром да постоји гасна веза према Мађарској из које се тренутно снабдевамо, најлогичнији кандидат за повезивање ради диверсификације у случају прекида снабдевања би била Румунија са којом тренутно нисмо повезани. Румунија је по овом питању значајно одмакла јер су готово завршене везе ка Бугарској и Мађарској. Румунија је планирала и гасну везу ка Србији са циљем да се повеже на Јужни ток и тако диверсификује ризик од прекида у снабдевању по другим трасама. По румунским аналитичарима гасна веза ка Србији је у раној фази јер румунски партнер још увек тражи у Србији релевантне контакте у власти како би се могли дефинисати капацитети и технички параметри за овакву везу. Знамо да румунски партнер неће наћи контакт у влади јер то госпођа министарска и не жели јер упорно ради на томе да Јужни ток уопште не дође у Србију.

Почетак изградње ове гасне везе би био коначан сигнал Русији да Србија не жели Јужни ток. Гасна веза, финансирана делом од стране ЕБРД-а делом вероватно из муке наших пореских обвезника би био сулуд потез за Србију. Не сумњамо да би почетак градње био максимално маркетиншки искоришћен кроз пропагирање наводног отварање перспективе за Србију које ће водити ка отварању нових радних места и повећања животног стандарда грађана.

Јужни ток и ситуација око опредељивања Украјине за европске или евроазијске интеграције

Ако се у сваком добром холивудском филму појави пушка у крупном плану у кадру на почетку филма онда она касније мора и да опали. Сматрамо да је сличан, „филмски“ сценарио планиран и у овом случају. Ако је током планирања, уговарања и реализације ових међудржавних гасних веза стално истицана диверсификација снабдевања у случајевима кризне ситуације престанка снабдевања гасом из Русије, онда ће се таква кризна ситуација вероватно и десити. Заједничким, синхронизованим деловањем влада Бугарске и Србије против Јужног тока испуњен је неопходан услов за активирање таквог коначног напада који би због својих ширих последица могао да значајно определи будућност Јужног тока. Чини се да је да је календар догађаја на спречавању Јужног тока синхронизован и са дешавањима у вези потписивања Уговора о слободној трговини између Украјине и ЕУ које је планирано за новембар ове године на самиту у Виљнусу. Сведоци смо оштре реакције Русије по овом питању. Русија Украјини нуди чланство у Евроазијској унији и царинском савезу или у супротном уводи значајне царинске баријере и знатно већу цену гаса. Тешко је предвидети да ли ће се Украјина до новембра одлучити коме ће се приклонити царству или ће ово питање пробати да одложи.

Независно од тога сазрело је време да се развој ситуације на овом делу евроатланског фронта према Русији искористи за постизање напретка на његовом југоисточном делу. Вероватноћа за нови гасни рат између Украјине и Русије нагло расте. Гасни рат би могао започети и као одговор Украјине на трговински рат или санкције који би наметнула Русија. Он је могућ како у фази док се Украјина још опредељује или у случају када би се Украјина коначно определила за европске интеграције. Такав потез би могао бити донет самостално или што је много вероватније у одређеном повољном тренутку на наговор из евроатланских структура, тј. Трилатералне комисије. Претпостављамо да у гасном рату не би било прекинуто снабдевање гасом кроз Украјину ка западној Европи већ би тај потез био циљано усмерен ка земљама централне и југоисточне Европе.

У таквој ситуацији би се активирале поменуте гасне међудржавне везе и показала на делу „европска солидарност“. Уколико би циљано ова ситуација потрајала нешто дуже ни гасне међудржавне везе не би помогле јер би гасна криза ескалирала значајним интензитетом на ширем простору централне и југоисточне Европе. У таквој кризи би се актуализовало питање коначног и сигурног снабдевања гасом овог дела Европе као и Европе у целини. У таквој атмосфери би се могли стећи услови за једнострано раскидање гасног споразума од стране Бугарске или његова суспензија од стране европских институција. Претпостављамо да би госпођа министарка у тој ситуацији гракнула како је била у праву када је интензивирала градњу гасне везе ка Бугарској и да је у старту требало бити скептичан и опрезан према Русији. Вероватно би се и у Србији водила сурова медијска кампања за отворено одустајање од Јужног тока. Покренуле би се активности и за консолидацију и удруживање западних инвеститора по питању изградње магистралног гасовода ка каспијском региону који би био алтернатива за Јужни ток.

У таквој ситуацији би се пред Русију поставио коначни бедем преко кога не би могла проћи уколико не жели да значајно редефинише улогу Јужног тока и прилагоди га западним интересима.

Не сумњамо да Русија све ово зна и пажљиво прати као и да има одговарајуће одговоре како ситуација око изградње гасовода Јужни ток не би кренула у нежељеном смеру. Намена чланка је пре свега информисање домаће јавности чиме смо желели да укажемо на комплексност и међусобну повезаност бројних важних питања како би се кроз боље разумевање успешније припремили за деловање у периоду који је пред нама.

Ознаке: Јужни ток, Бугарска, Зоран Радојичић, Зорана Михајловић, Инсајдер, Украјина