Pročitaj mi članak
Ако је Мирослав Мишковић био у очима чаршије представљен као монополиста и ако је његово хапшење произвело вртоглави раст Вучићеве популарности, како ћемо доакати неком Ивици Тодорићу, уз јавну политику Владимира Бебе Поповића, који је, изгледа, доакао сам себи.
Хрватски „Агрокор“ је ових дана у Љубљани потписао Уговор о купопродаји 53,12 одсто акција Пословног система „Меркатор“ д.д. с власничким Конзорцијумом од 12 продаваца. „Агрокор“ ће за деоницу „Меркатора“ платити 120 евра, под условима који су одређени уговором, што чини 240 милиона евра за 53,12 одсто акција „Меркатора“, односно 452 милиона евра за 100%-ни удео у компанији, потврдили су из те компаније.
Није наодмет рећи да су отезањем с продајом, у одбрани словеначких, националних интереса, продавци изгубили велики новац, јер колико лане Ивица Тодорић, власник „Агрокора“, нудио је за исти посао 800 милиона евра.
Тако ће, кад прођу преиспитивања разних антимонополских тела – а проћи ће – бити створена једна од највећих европских компанија, а регионално сигурно најјача са готово шездесет хиљада запослених и огромним обртом капитала и Ивица Тодорић постаће јак, утицајан политички фактор у средњој Европи, а можда и шире.
Да Србија још не зна „где јој је дупе а где глава“ сведочи и чињеница да је ова вест добила мањи значај од Станијине гузе и Сорајиних брадавица, а о Папајама, разним, и јединственом Шарићу и још јединственијем Владимиру Поповићу и да не говорим.
Дугорочно гледано, овај договор између Тодорића и словеначких власника „Меркатора“ може имати већу тежину и утицај на Србију од било каквог бриселског споразума који наши политичари потписују. Није реч само о томе да се у Србији, после овога, ствара такозвани дуопол у малопродаји („Агрокор“ под фирмом „Идеа“ и белгијски „Делезе“) већ да вероватно нестаје једна од такозваних развојних шанси Србије – аграр.
Улога титулисања: Шта је нама важно
Играо сам се мало „истраживачког новинарства“ и обичним очевидом утврдио следеће: у мом комшилуку отворена је продавница „Идеа“ с помпезном рекламом „Београд, град нових Идеа“ што се изгледа већ обистињује, а у фрижидеру већ од поднева купац може да нађе само ледени чај смућкан у Хрватској. Има и ових других, али на полицама, и само ме занима ко би био луд да купи угрејан ледени чај и да га носи кући да би га расхладио. У витрини са сухомеснатим производима доминирају они из ПИК „Врбовец“ (иначе, одличног су квалитета). Није да нема „Златиборца“, али купац мора бити виши од метар и деведест да би му се нашао у равни очију.
О АУТОРУ Драгољуб Жарковић је главни уредник недељника «Време» од 1991. године.
Пре тога био је новинар и уредник у новинским кућама « Политика» (1974–1987) и «Борба» (1987–1990).
Аутор је више телевизијских емисија и пројеката. Предавач је на Факултету политичких наука у Београду ( води специјалистички курс истраживачког новинарства).
Хоћу да кажем – на овом баналном примеру – да онај ко контролише малопродају контролише и продају аграрних производа. У случају Србије очигледно је да је „хрватски пријатељ број 1“ (Тодорић) уз несебичну помоћ државе одакле долази победио „српског непријатеља број 1“ (Мирослава Мишковића). Реперкусије тог регионалног дербија у коме је Србија имала пре пар година неке шансе да победи тек ћемо да видимо. Кад је политичарима важнији рејтинг него новац у буџету, обично на крају не буде ниједног од та два.
Један трезвен привредник рекао ми је пре неки дан да би истицање приоритета морало да се огледа и у титулисању. Зашто – пита он – премијер не би био и министар за аграр, макар оперативни посао обављао озбиљан државни секретар? Ако је премијер Дачић могао да буде и министар полиције, зашто премијерској титули не придодати и пољопривредни портфељ као симболички знак од колике је то важности за Србију? Пар дана после, јавио ми је да се срео с министарком пољопривреде чије име, кунем се, нико и не зна и рекао ми је: „Ја јој не бих дао да ми упржи лук с јајима!“
Али, зато је нама упржено. Тодорић је већ имао јак утицај у српском аграру, а са аквизицијом „Меркатора“ постаће доминантан поред прилично пасивног „Делезеа“.
Ако је Мирослав Мишковић био у очима чаршије представљен као монополиста и ако је његово хапшење произвело вртоглави рат Вучићеве популарности, како ћемо доакати неком Ивици Тодорићу који ће нам ускоро диктирати сваколику продају – од клозет папира до поврћа и меса. Нема тог Вучића који ће да ухапси Тодорића, пре ће бити – обрнуто.
Чему служи фингербола: За шефа шампањац!
На страницама које следе биће речи о лицу с насловне стране – Владимиру Поповићу. Појавио се, као што сам и предвидео пре пар месеци, изнебуха и упропастио је све које је похвалио.
Кабинет Александра Вучића саопштио је да нема никакав уговор с Институтом за јавну политику, да им Влада Србије ништа не плаћа, да је једино тачно да се српски премијер и Поповић чују повремено, телефоном, а чак је и „Информер“ исправно проценио да кад се „Беба укаки, не мора баш по њима да се усере“, или, можда лоше цитирам, било је тако некако. Црногорски „Пинк“ је устао у одбрану сопственог достојанства и рекао нешто слично, мало биранијим речима.
Нема тог мајчиног сина ког Владимир Поповић није упропастио својим гостовањем у „Утиску недеље“. Што би рекао мој колега Милош Васић, на страницама које следе, „онај исти а није он“, мада тај нежан опис сматрам васићевским џентлменством – једним од разлога што се с њим дружим скоро четрдесет година – не говòри ружно о човеку који је хтео да ти нанесе зло (оно кад нас је тужио, па се после мирили у кафани, скупој и досадној мада сам тада обогатио своја знања кад је Поповић у петом сату помирења тражио од конобара да нам донесе фингерболу – посуда с млаком водом и лимуном, никако за пиће).
Пре тога, у функцији шефа канцеларије за комуникације и медије (или тако некако) тражио је да му две младе сараднице „Времена“ раде некакву анализу писања штампе о влади Зорана Ђинђића; сараднице урадиле поштено, по стандардима, квантитативна и квалитативна анализа, изгинуле за пристојан државни хонорар, а он се, мада је поштено платио, извикао на њих с поруком: „Ама, мене занима шта се прича по београдским редакцијама.“
Ја лично мислим да је он био највећа трач баба Београда и шире и да умишља нешто о сопственим врлинама, а још више о туђим манама. Један потпредседник оне владе у којој је он још нешто чинодејствовао каже ми, на дан настанка овог текста, да га се сећа: „За Ђинђићев рођендан увек је доносио шампањац и колаче.“
Е сад више неће. У праву је Васић – није он више исти, или смо се ми променили набоље.
(Време)
