Pročitaj mi članak
Ако Николић и екипа наставе да препуштају територије гладним суседима напујданим од НАТО, Москва ће о реалним гаранцијама за гигантски пројекат „Јужни ток” напослетку морати да се договара, не са Београдом већ, са оним који има неоспорену моћ да, по свом ћефу и потребама, Србију парча.
У овом стању односа снага на Балкану то су Вашингтон и, ништа мање, Берлин. Притом, интереси сарадње са Немачком као кључним партнером за Путинову стратегију енергетског “освајања“ ЕУ објективно сужавају маневарски простор Москве на Балкану. То је реалност коју једноставно не могу заобићи они бројни припадници патриотске Србије који сањају и надају се руци избављења “матушке” из садашњег лома државе.
Та навика, већ историјска, окретања Русији када су све опције већ (улудо) потрошене јесу искушење за руску дипломатију, али управо то весели и надахњује овдашњу проатлантску елиту. Она извршава наређења својих спољних ментора, доказаних непријатеља Србије (али и Русије) и жури да искористи период када се џин још увек клецавих ногу опоравља од издаје Горбачова и Јељцина- када је и судбина Русије висила о концу.
Већ деценију и по ови, од запада наметнути и плаћени, пучисти помажу да Берлин лакше и успешније Москву избаци са Балкана тако испуњавајући налог САД. Уосталом- немачка штампа констатује ових дана “да су у канцеларији Меркелове најприсутнији и најгласнији изасланици најмоћнијег банкарског лобија у свету- Голдман Сакса. Да, управо они преко Берлина контролишу и Европску централну банку и емисију евра- тиме је ваљда све речено.
Дакле, Москви опкољеној НАТО ланцем и одсеченој од Србије, објективно остаје само обећање да “Јужни ток” неће бити на удару ни у прекомпонованој Србији. Другачије не би планирала нити започела изградњу гасовода који је, на мишиће али и уз прећутну подршку Берлина, избацио из игре амерички “Набуко”. У великој политици нема пријатељства, савезништва и части, већ само голог интересе, што управо сукоб Јужни Ток- Набуко јасно илуструје.
Немачкој је други крак енергетског хегемона Русије од превасходног значаја, пре свега за њене планове потпуног економског и политичког потчињавања партнера у ЕУ.
У тој великој игри немилосрдене логике искључивог интереса Србија може тражити ослонац не на бази сентимента, већ превасходно кроз процену ко јој је кроз историју највише пружио а најмање тражио заузврат. Искуство цара Николаја, који је 1914. емотивно и неприпремљено похитао у помоћ браћи на Балкану је трагично.
Остао је и без државе и без главе, а Русија у пуном замаху индустријализације и демократизације, посечена је завером британске агентуре, домаће интелигенције, убачених комуниста и банкарских лисаца..
Дакле, кључни услов и данас јесте да се упаре потребе једне мале и једне велике земље. Такви савезници свакако нису за Србију- ни САД које отимају оно што је пропустио Ајзенхаурер 1945, а нису ни Немачка, Енглеска и Француска. Баш су то земље којима некритички хрли ова власт, а кроз целу новију историју, уз Турке, оне су нас пустошиле или издале у најкључњим тренуцима- да не подсећамо на опште позната места у историји- све до 1999.
Москва је, као амортизер од све јачих притисака који воде губитку суверенитета Србије, одгурнута маневром Тадића и Јеремића на познатом заседању ОУН. Успели су да цело питање целовитости српске државе извуку испод контроле Савета Безбедности и повере га историјском џелату Србије, данас поново, великој Немачкој. Све остало са ЕУЛЕКСом, Ештоновом, „преговорима”, датумом и другим маневрима је сејање магле.
Берлин, после готово обављеног отцепљења Косова и текуће верификације тог чина сецесије од Београда, већ одвлачи Војводину у Еурорегију, а Анкара уз благослов САД вредно конструише “зелену трансверзалу”, једном деоницом планирану и кроз простор Србије.
Вашингтон је овластио ове регионалне силе да решавају Балканску збрку и то тако да извуку максималну корист за себе, али тек пошто су претходно САД војном агресијом обезбедиле кључну базу Бондстил, породивши притом криминогену државу Косово као основни извор нестабилности Балкана.
Москва у Србији, где је од октобра 2000. непрекидно обесхрабрују и највидљивије ниподаштавају ДС, Г17 и ЛДП- партије које из позадине диктирају антируску стратегију- треба да обезбеди гаранције за своје крупне већ започете инвестиције, и то од оних који су Србију практично већ окупирали.
Са одлазећим територијама и експлозивним Санџаком Србија је истинско стратешко и политичко минско поље. Кроз тај сепаратистички крш или у његовој непосредној близини Русија треба да провуче други крај енергетских кљешта којима се дефинитивно детерминише и као важан политички фактор на старом континенту. То је једини начин да докаже да је и Европска земља, што јој упорно вековима са запада поричу. Само пола посла је успешно обављено пуштањем у погон Северног тока. .
На отварању Северног крака- директне линије гасовода између Москве и Берлина својевремено- јасно је речено на РТ (Раша Тудеј) да се ради о „политичко енергетском споразуму“ чија отплата, она економска, следи тек за 40 до 50 година. Меркелова је предочила, окрећући точак заједничког вентила на гасоводу, магловите обрисе једне нове двоглаве економске суперсиле.
Она ће комбиновати немачку неспорну економско-политичку превласт у Европи и руске ресурсе бескрајних пространстава Сибира. То је политичка реалност са којом Србија (и не само Србија) мора рачунати.
Немачка је бившем канцелару Шредеру, искусном политичком стратегу, који је својевремено армирао коалицију ДС- СПС (посетом Београду уочи избора 2008) обезбедила да преко гасовода усклађује стратегију са Путином.
А Европа ће се, када се заврше процеси сламања економске и политичке воље држава из другог и трећег ешалона ЕУ бити синоним Велике Немачке- тако бар пројектују они који тврде да Европа и иде на притисак Берлина ка статусу (кон)федерације. У тој конструкцији сви преостали елементи суверенитета европских држава биће принети на олтар заједничке фискалне политике и јединствене политичке воље.
Иза обећања Брисела, која папагајски понављају премијер Дачић и медијски подрепаши о наводном уласку у такву Европу за деценију или више, пре се крије виц са куповином времена за план САД- креирање некакве „Балканије“, америчкотурског протектората са командним центром у САД у коме ће амерички фаворит Албанија бити фактор супремације над Србима, Грцима, Македонцима, Црногорцима, Босанцима…
Биће то темпирана бомба надирућег ислама на капијама старог континента. Отуд упорност у стварању државе Косово „као дела велике Албаније“. Благодети „Балканије“ најавио је још пре деценију и Адем Демаћи у Београду, као гост „Београдског круга„ и добио жесток аплауз евроентузијаста, све редом бивших поданика Титове интелигенције.
Имајући у виду да је на делу еутаназија демократије у ЕУ, као оронулог политичког пројекта који не кореспондира са потребама тржишта и финансијских центара моћи разбијања Србије, све делује и као логичан чин и неизбежна последица.
У том миљеу европских и светских хаотичних кретања ка једном потпуно новом суровом поретку тоталне хегемоније неколико центара моћи, не више држава колико интересних корпорација (Голдман Сакс, Џи Пи Морган, Рокфелери, Дојче банк…) откуцавају последњи час да се обезбеди опстанак макар садашњих граница Србије и колико год је могуће њен већ добрано погажен суверенитет.
Како другачије ка преокрету него избором правих партнера, али пре тога избором компетентних људи на чело државе. Русија јесте и историјски потврђен савезник, али њему треба обезбедити достојно место. Она никако не може бити лош избор, инфериоран према овом наметнутом, у коме искључиво доминирају амерички јахачи новокапиталистичке апокалипсе, а коју овде радосно још и рекламирају политички вукодлаци.
Ако је Војислав Коштуница и поред свих врлудања под америчким и немачким притиском нашао довољно простора да одшкрине врата према Русији и доведе Гаспром, уз сва противљења Динкића, после 2008. учињено је све да се та врата затворе, чак и пригњече руску ногу која би да закорачи у предсобље озбиљне привредне сарадње и дугорочних улагања.
Одгуривање Москве није само кратковида, то је и погубна политика за српски национални интерес и опстанак државе, јер потезима који су вучени од 2000. и предајом не само територија већ и свих полуга власти и економије западу, Русија ће бити без реалног избора- све грубље терана у стратешке преговоре са западом, па и око судбине Балкана.
Свако заваравање да ће Путин изаћи из чврсто постављених оквира своје добро разрађене прагматске стратегије у оквиру капиталистиче породице, којој хтели- не хтели припадају и Кина и Русија, а ради спасавања конфузних и подељених Срба- чиста је илузија. Но управо тај политички идеализам потхрањују, не из поштених побуда- рачунајући на лаке политичке поене, у патриотској јавности неувиђајући да у политици преовлађује увек и пре свега интерес, чија потврда лежи и у судбини Гадафија и Либије.
Подсетимо, пред оружану кампању НАТО у Либији Русија се уздржала од гласања у Савету безбедности, а Медведев је гласно констатовао „Гадафи је политички мртвац“. Наравно, пре тога је охладио везе са Москвом и (намамљен од Блера) сва јаја положио у једну корпу. Упркос ранијих лоших искустава са западом, већ сутра се та дијагноза може испоставити и на овдашњим просторима, који добијају статус терена за непрекидне нагодбе.
Косово је већ откинуто НАТО агресијом, а на југу Србије Албанци, нахушкани од САД и Албаније, најављују присвајање моравско-вардарског коридора који је од пресудне стратешке важности за позицију и опстанак Србије као државе.
У међувремену Приштина ускоро добија своју регуларну армију обучену и наоружану од НАТО.
Кроз расцепкавање ДС претенденти на српске просторе добијају сараднике уз већ уходаног Динкића у уситњавању Србије на регионе. Најављује се од самог председника Николића скора промена Устава, који ће објективно убрзати процесе дезинтеграције. Војводина се, без последица одавно, већ понаша као држава у држави.
Шта би Москва- према којој се у крајњем очају и беспомоћности, а у недостатку било какве сувисле политике ове владе, окрећу очи већине Срба- требало да уради? Да брани Србију од њене проатлантске елите којој српски бирачи поткупљени лажима упорно дају власт (или макар и не оспоравају очигледни фалсификат изборне воље).
Бар сада изгледа да другачији курс од досадашњег Београда према Русији није на видику, а ни промена односа снага у свету нема. Тако је рука Москве објективно све даље, а мимо жеља обичног народа у Србији, а верујем и мимо жеља Москве. То је и зато што су све елите овде у свим политичким гарнитурама, под маском антисовјетизма и антикомунизма, радиле здушно на порицању паралелних словенских и православних вредности Срба и Руса.
Лекцију о погубности те политике аустроугарског каплара и „највећег сина“ баш Срба ни ова кукавичка елита трећеразредних наследника титоизма није успела да апсолвира- или можда и јесте, али им је већа брига да су њихови досијеи у рукама ЦИА, МИ6 или БНДа, све верујућу да ће њихова беспоговорна подложност господарима њихове судбине бити гаранција да до прижељкиване зоре неће доћи. Њихова основна мора је судбина Ђинђића, а он је само мало заталасао, неки тврде на миг немачке наредбе да иде у Ирак, и страдао је. Остаје да тиња нада и вера о нужном крају и овог ненародног и квинслиншког пројекта. Када и у којој генерацији- питање је сад.
