Прочитај ми чланак
Након референдума који је одржан под контролом ЕУ, Црна Гора се 2006. године одвојила од Србије. У том контексту, након распада заједничке државе (СЦГ) укинут је и јединствени принцип преговарања са ЕУ који је био примењен само у случају Србије и Црне Горе. На пример, бивши директор Канцеларије за европске интеграције Владе Републике Србије Т. Мишчевић је тада признала да је ЕУ применила “посебан и никад пре примењен метод ради преговора са Србијом и Црном Гором“[1] (или “двоструки колосек“ ( twin track approach) који је да би апсурд био већи, од Брисела затражио управо српски шеф преговарачког тима М.Лабус).
Након одвајања, Подгорица самостално наставља 2006/07 преговоре са Бриселом. Црна Гора потписује Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ у октобру 2007. године. (Привремени трговински споразум између ЕУ и ЦГ је ступио на снагу 1.јануара 2008. године). Затим у децембру 2010. године Црна Гора добија статус кандидата за ЕУ. У јуну 2012. године Подгорица почиње преговоре са Бриселом о чланству. (Неколико поглавља у преговaрачком процесу је било отворено до краја 2013. године, то су била поглавља5 и 6 о јавним набавкама, привредним друштвима као и поглавља 20 о индустрији и 23 и 24 о правосуђу, такође нека поглавља као што су 25 и 26 о науци и култури и образовању су још раније затворена). У марту 2014. године започети су и преговори о поглављу о медијима и информацијамаи интелектулној својини(поглавља 7 и 10).
Зато се се условно може тврдити да је Црна Гора испред Србије око годину и по дана у такозваним европским интеграцијама.
Међутим, иако је одмакла у преговорима са ЕУ и упркос чињеници да има повољан географски положај (око 200 км морске обале, језера и зимске планинске центре које је у 2012 години посетило око 1,4 милиона људи[2]) и популацију од свега око 600.000 становника (као и евро као званичну валуту коју је иначе унилатерално увела, што Европска централна банка у Франкфурту игнорише, вероватно због политичких разлога, слично као и Бундесбанка пре ње када се радило о унилателарном увођењу немачке марке у Црној Гори у време заједничке државе са Србијом) Црна Гора није значајно напредовала у економском смислу након закључивања ССП-а са Бриселом. Напротив, економски показатељи су се константно погоршавали. На пример, спољни дуг Црне Горе је константно растао након 2006. године. Следећа табела показује тај тренд када се ради о спољном дугу.
Спољни дуг Црне Горе у периоду 2006-2013[3]
|
Година |
У милијардама долара |
|
2006. |
0, 65 |
|
2013. |
1, 7 |
Наравно, на први поглед дуг од 1,7 милијарди долара не изгледа претерано велик за једну земљу. Међутим, за државу од око 0,6 милиона становника ради се о значајној цифри. До истог закључка се долази и када се анализира предлог буџета Црне Горе за 2014 годину у износу од 1,5 милијарди евра.[4]
Наредна табела показује пораст стопе незапослености у Црној Гори у периоду 2006-2013. Дакле, слично као и када се радило о спољном дугу, значајно је порасла је незапосленост у овој земљи.
Пораст незапослености у Црној Гори у периоду преговарања са ЕУ 2007-2013.
|
Година |
У процентима |
|
2007. |
14,7 |
|
2012. |
19,1 |
Дакле, из претходних табела произилази да је у периоду након добијања кандидатуре, закључивања ССП-а са ЕУ и самосталног преговарања о чланству, неколико пута порастао спољни дуг и незапосленост у Црној Гори.
Погоршали су се и други економски показатељи. Следећа табела показује раст спољнотрговинског дефицита у Црној Гори.
Спољнотрговински дефицит Црне Горе у периоду 2003-2012.[5]
|
Година |
У милијардама долара |
|
2003. |
0,4 |
|
2012. |
1,9 |
Овај тренд раста спољнотрговинског дефицита показују да Црна Гора није упела да се “пробије“ на тржиште ЕУ са својим производима и поред закључивања ССП-а. На такав закључак наводи и чињеница да је највећи спољнотрговински партнер Црне Горе и даље држава која није чланица ЕУ (Србија).
Економску ситуацију компликује и (скоро несхватљиво) сврставање Црне Горе уз ЕУ у њеном трговинском рату са РФ. Пре свега, веома озбиљан проблем за Црну Гору је нерешен статус Комбината алуминијума Подгорица (КАП). КАП је највеће предузеће у Црној Гори и има доминантан удео у БДП-у и извозу (преко 50 %) ове државе.[6] КАП је продат руском олигарху Дерипаски (компанија CEAC, раније Salomon Enterprises Limitedдео En+ Group) 2005. године за око 50 милиона евра. Уговор је закључен уз лично анагажовање премијера Ђукановића. (Тада је изгледало да је Ђукановић успео да оствари добре односе са Русима и да је тако уз подршку Запада осигурао себи дугу владавину и економски просперитет ове мале државе).
Међутим, већ 2007. CEAC покреће поступак пред арбитражом у Франкфурту против Црне Горе због неистинито приказаних губитака. Одшетни захтев је износио 300 милиона евра. Црногорска власт покреће контрапоступак и тврди да Дерипаскина фирма не улаже довољно у КАП. (Ђукановићев сарадник из партије Светозар Маровић је такође у истом периоду уз велики скандал окончао пословни пројекат у Будви са олигархом Полонским кога иначе Москва тражи преко Интерпола).
Ситуацију је отежало и то што је након избијања економске кризе Дерипаска изгубио позиције на тржишту алуминијума (и није желео да преузме такозване скривене дугове и губитке КАП-а). У том контексту, Црна Гора је била приморана да са Дерипаском закључи и Споразум о поравнању. Црногорска власт се обавезала да ће издати гаранције за кредите у износу од 135 милиона евра и да ће субвенционисати цену струје за КАП.
После поравнања, КАП узима кредите од Дојче банке од 22 милиона (који је касније исплаћен из буџета) и код руске државне ВТБ банке од 66 милиона. Заузврат, држава преузима око 30 процената КАП-а. Коначно, 2013. године се покреће и стечај у КАП-у.
Да би изашао из такве неугодне ситуације Ђукановић тражи од Скупштине 2013. године да ребалансом буџета предвиди 61 милион евра као нову субвенцију КАП-у. (Руска банка је у међувремену активирала гаранције у износу од око 100 милиона евра). Међутим, у јулу 2014 избијају нови проблеми на релацији Црна Гора Дерипаска. Суд на Кипру (на захтев руског олигарха) доноси одлуку да је забрањена продаја КАП-а. “инвеститору“ из Црне Горе.
Такође, власти у Црној Гори немају отворен сукоб само са руским инвеститорима већ и са руском државом. Тачније, иако ЕУ није изричито тражила (према јавном признању представника ЕУ у Црној Гори Митје Добрнич: “Не постоји обавеза да се држава кандидат придружује свим акцијама и свим политичким ставовима ЕУ“[7]) од Подгорице да уведе санкције Руској Федерацији она је то урадила у априлу 2014. Црногорски премијер је тада самоуверено изјавио “Ми имамо обавезу да слиједимо Европску унију“.[8]
На тај начин Црна Гора је заједно са Албанијом, Норвешком и Исландом увела такозвана два пакета санкција ЕУ против Русије (који су се манифестовали у забрани путовања руским званичницима и замрзавању њихове имовине). Оваква врста поступка Црне Горе према Русији је имала само формалан значај (слично као и објава рата Краљевине Црне Горе Јапану 1904. године за време руско-јапанског рата) и није изазвала никаву озбиљну економску штету у Русији. Комична је ипак била ревност црногорских власти у примењивању ЕУ санкција према Русији. На пример, у Будви су у мају 2014. године хапшени руски држављани који су са својим застава славили Дан победе 9 мај. (датум који се слави и као дан ЕУ).
Међутим, неколико месеци касније,лакомислено придруживање санкцијама ЕУ је ипак изазвало озбиљне последице за црногорску привреду.
У августу 2014. одговорајући на нове санкције ЕУ, Русија је увела трговинске контрамере. Забрањен је увоз пољопривредних производа из држава чланица ЕУ и оних држава нечланица оних које су се солидарисале са Бриселом. Упркос томе самоувереност није напуштала црногорске званичнике (у августу 2014. министра наделжан за пољопривреду Ивановић је изјавио и да ће Русија имати штете због забране увоза црногорских пољопривредних проиозвода ?!). Ипак Подгорица је нешто касније невољно признала да ће се штета од руских санкција мерити милионима евра. У том контексту, министар Ивановић је у августу 2014. изнео податак по којем само у првих пет месеци 2014. извезено производа у вредности од око 10 милиона евра у Русију.[9] Ако би се санкције односиле и на извоз црногорског вина, губици би били још већи признали су црногорски званичници. У том смислу највећи губитник би било познато предузеће „Тринаести-јул Плантаже“ из Подгорице које на око 2.000 хектара производе око 17 милиона флаша годишње (укључујући и познато вино Вранац). Коначно, ако Црна Гора настави и даље да учествује у трговинском рату између ЕУ и Русије (и придружи се неким новим санкцијама Брисела) у питање може доћи и будући долазак руских туриста који доносе око 50 % свих прихода од туризма или око 300 милиона евра годишње.
[1] Мишчевић Т., “Преговори Србије и Европске уније за закључење Споразума о стабилизацији и придруживању“, зборник “Србија у процесу придруживања Европској унији“, приредио Самарџић С., Службени гласник, Београд, 2009., стр.151-153.Она наводи и следеће: “Овај застој је потрајао све док Европска комисија у јулу 2004. године није прихватила идеју и промовисала нови приступ-двоструки или паралелни колосек (twin track approach) који је Савет министара подржао у октобру исте године… Тиме је предвиђено, заправо, да Споразум о стабилизацији и придруживању за СЦГ буде ‘двоструки мешовити споразум’, што је био јединствени пример у пракси Европске унијe.
[2] http://www.cb-mn.org/slike_i_fajlovi/fajlovi/fajlovi_publikacije/biltencbcg/2012/bilten_cbcg_1212.pdf
[3] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook
[4] Планирани дефицит је око 66 милиона евра
[5] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook
[6] http://www.kap.me/
[7] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:490429-Crna-Gora-Sankcije-Rusiji—dodvoravanje-zapadu
[8]http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2014-05-15&rubrika=Ekonomija&najdatum=2014-08-07&clanak=4468
[9] http://mondo.me/a386270/Info/Crna-Gora/Visemilionske-stete-zbog-uzvratnih-sankcija-Rusije.html
