Споразуми које су недавно постигли Путин и Николић могу омогућити Србији сигурнију позицију у геополитичком координатном систему.

Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.

Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде.

У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње Јужног тока почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом Збербанка, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана.

Збербанка је купила пословнице аустријске Фолксбанке ван Аустрије, које ће сада променити назив у Збербанка. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште.

Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко две милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.

 

Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79 одсто бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55 одсто БДП.

Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5 одсто, а ниво инфлације у августу износио је 7,9 одсто, што представља више од „планираних“ четири одсто (плус-минус 1,5 одсто).

У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање три милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства.

Руске компаније НИС (51 одсто власништва припада Гаспрому) и Лукоил су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од милијарду долара за „крпљење рупа“ у српском буџету, који је претходна власт буквално разорила.

 

ТАДИЋЕВО САБОТИРАЊЕ РУСИЈЕ

Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината Железара Смедерево.Претходни власник железаре америчка компанија Ју-Ес Стил (У.С. Стеел) довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за Агробанку, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.

 

Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом.
Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког партнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.

Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу.

Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.

У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија РWЕ о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина).

Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије.

Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.

Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље.

Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије.

Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:

 Rast spoljnog duga (u milijardama dolara)

	Pre stupanja u EU (2003)	Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska	42	146
Poljska	86	306
Češka	28	101
Slovenija	11	61
Slovačka	14	72
Rumunija	18	136
Bugarska	12	39

 

Porast nezaposlenosti

	Do momenta stupanja u EU	Nakon stupanja u EU (2011)
Mađarska (2004)	5,9%	10,9%
Slovenija (2004)	6,4%	10,8%
Litvanija (2004)	8%	15,6%
Letonija (2004)	8,9%	13%
Estonija (2004)	9,6%	12,1%
Rumunija (2007)	4,5%	7%

 

Porast siromaštva (život ispod granice siromaštva)

	Do momenta stupanja u EU	Nakon stupanja u EU
Rumunija	14,1% (2003)	21,1% (2011)
Mađarska	8,6% (1993)	13,9% (2010)
Bugarska	14,1% (2003)	21,8% (2008)
Estonija	5% (2003)	17,5% (2010)

Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.

 

НЕМАЧКА И МОЋ НАТО

Осим тога, не забора-вимо ни војни аспект. НАТО предста-вља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета мини-стара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је пости-гнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбе-дности и одбране одви-јати у оквиру структура НАТО, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне опера-ције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система без-бедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“.

 

Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.

Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва.

Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.

Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства, које омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.

Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.

 

(Руска реч)

Oznake: Ana Filimonova, nemački ultimatum u 7 tačaka, Nikolić-Putin, projekat Južni tok, Srbija i EU, srpska poljoprivreda i rusko tržište, srpsko-ruska saradnja