Pročitaj mi članak
Последњих година, тачније – последњих деценија, пред нама су два економска пута. Нуде нам се два избора: препустити вођење економије домаћим окупаторима или препустити економију страним окупаторима. Како разликовати домаће од страних окупатора када су често они добро повезани и делују заједно?
Сетимо се добијених кредита са Запада и достигнутог ”благостања” током пар деценија постојања СФРЈ када су многи лепо живели а мало радили и како су дугови дошли на наплату после 1990. године. Из те и такве ”економије” настали су тајкуни, исте стране банке и фондови и даље дају Србији кредите. Да ли су деведесете представљале дисконуитет или део плана оних који су Србију економски колонијализовали у име националних или империјалних циљева?
Сада је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати ”националисте” или ”интернационалисте”? Да ли подржати тајкуне или ММФ? Да ли да НБС буде зависна од тајкуна а независна од ММФа или обрнуто? Да ли подржати оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовали тајкуни или оне који су против ревизије приватизација у којима су учествовале стране корпорације?
По мом мишљењу, и један и други пут воде у пропаст. Нема битне разлике. Од 2000. године српску економију воде и тајкуни и странци. Довели су Србију до пропасти.
Претходна влада је више служила странцима. Нова влада је више под контролом тајкуна, али не и без утицаја странаца. Избор новог гувернера НБС и формирање Савета за привредни препород показују континуитет са претходним временом. Србија, реално, нема стручњаке који могу да воде НБС и економију (јавна предузећа).
Зато у савету НБС и на местима вицегувернера, у Савету за привредни препород као и у јавним предузећима треба да седи најмање трећина странаца (али не делегираних од ММФа) и најмање трећина стручњака који живе и раде ван Србије – из расејања. Остатак треба да чине они који су живели и радили у Србији а никада нису пословали са државом; они који нису били ослобађани плаћања пореза и доприноса; они који нису добијали повољне субвенције и кредите за ликвидност; они који нису добијали послове на намештеним тендерима; они који имају визију и препознају правце кретања економије и индустрије у 21. веку.
Сада је управо супротно. Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ?
Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд.
Србијa је подељена између оних који мисле само на себе. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?
За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.
Исто је и са културом. Опет је пред нама иста (лажна) дилема. Да ли подржати оне који не воле ништа туђе или оне који мрзе све своје? Да ли подржати оне који негирају злочине које су починили Срби или оне који указују само на злочине које су починили Срби?
Да ли подржати оне који чувају тековине комунизма и неће у ЕУ или оне који мисле да чувајући тековине комунизма заузимамо место у европској породици народа? Да ли подржати оне који неискрено подржавају четничку и православну традицију или оне којима су ближи Хрвати од Срба православаца? Да ли подржати православце који нису хришћани те мрзе све који нису православни Словени или мондијалисте који презиру све што је словенско, хришћанско и православно?
Србија није имала трећи пут у времену када је одржана Осма седница. Србија није имала трећи пут када је дошло до октобарске револуције 2000. године. Србија није пронашла трећи пут ни током прве половине 20. века, пред Други светски рат.
Трећи пут морамо сами да изградимо. Трећи пут не сме да се укршта са та два пута. Не треба нам ”надзор” са стране. Радити ефикасно са оним са чим располажемо у овом тренутку. Морамо окренути леђа ако се налазимо испред та два пута, погледати на друге стране и почети градњу трећег пута; или се вратити назад, ако се неко креће једним од та два пута и укључити се у градњу трећег пута.
У Србији постају све бројнији они који не читају ни Печат ни Блиц; они који исто гледају и на тајкуне и на ММФ; они који од поштеног рада не могу да преживе а част им не дозвољава да раде у (оваквој) државној служби и примају новац из (празног) буџета који се пуни преко ”леђа сиротиње” (ово посебно важи за мушкарце који раде у државној бирократији и јавним предузећима).
Постају све бројнији они који не желе да раде за банкаре и тајкуне, или да до послова долазе преко политичара. Такође, у расејању живи велики број људи и међу њима има поштених, стручних и вољних да живе и раде у Србији или помогну развој Србије кроз инвестиције, лобирање и саветовање.
Када такви постану још бројнији, када дође до смене генерација, нови људи преузеће вођење државе и економије и Србија ће изградити коридоре 10 и 11 (и путеве и пруге), проширити аеродром Никола Тесла и створити јаку авиокомпанију. Времена немамо, прави људи постоје, смена генерација је већ почела.
Нови људи у политичком и економском животу Србије, који се полако окупљају (а чије окупљање треба убрзати, због тога пишем овај текст), препознаће праве развојне шансе за економски препород Србије, српска привреда ће на светском тржишту постати конкурентна а негде и иновативна и штитиће државне интересе и интересе свих грађана (предузетника, радника и потрошача). Описана два пута, којима се до сада лутало, од Србије су направила ”слепу улицу”, ”црну тачку”. Личимо на државу ”Трећег света”, или на неку од држава Латинске Америке (које за разлику од Србије данас много више размишљају о трећем путу).
( Двери )
