Да ли је будућност Србије у Европској унији? Одговор на ово питање може се лако закључити ако се види где је данас румунска пољопривреда, некада једна од водећих на Старом континенту.

 

Пре Другог светског рата Румунија је била други по величини произвођач хране у Европи. (1) Данас Румунија увози око 70 одсто хране за своје потребе. (2)

 

Од укупно 14,7 милиона хектара пољопривредног земљишта у Румунији, само око 10 милиона хектара је обрадиво земљиште. Процена извршена током 2008. године утврдила је да 6,8 милиона хектара плодног земљиста није обрађено. (3)

 

Учешће пољопривреде у румунском бруто домаћем производу (БДП) је опало са 12,6 одсто у 2004. години на само 6 одсто током 2007. У односу на укупну величину земљишта, приноси житарица у Румунији су знатно опали, па је у 2006. години, на пример, произведено свега 5,3 милиона тона пшенице и 8,6 милиона тона кукуруза.

 

Подаци указују да је доскоро око три милиона Румуна или скоро 30 одсто радно способног становништва, било запослено у пољопривреди.

 

Међу главним проблемима румунске пољопривреде званично се помињу недостатак фондова, фрагментација поседа и ерозија земљишта, застарела пољопривредна технологија и нерегулисан правни статус земљишта.

 

Увид на терену доноси нешто прецизнију слику стања:

 

– Око два милиона румунских сељака има поседе од просечно 2,7 хектара земљишта; (2)

 

– У појединим регионима Румуније скоро 35 одсто земљишта је по веома ниским ценама продато странцима, који ту земљу не обрађују; (4)

 

ОТКРИЋЕ БРИТАНСКЕ ШТАМПЕ Недавно објављен чланак у британском „Гуардиану“ додатно разоткрива неке од кључних разлога изузетно тешког стања у румунској пољопривреди: (5)

 

– Од укупно шст милијарди евра пољопривредних субвенција које долазе у Румунију, скоро 51 одсто суме добија само 0,9 одсто фарми, док укупно 70 одсто румунских фарми не добија никакве пољопривредне субвенције;

 

– Храна увезена по бесцаринском режиму из неких ЕУ земаља, које својим фармерима дају вишеструко веће пољопривредне субвенције од оних које добијају румунски фармери, знатно је јефтинија од оне произведене у земљи, што доводи до пропадања румунских сељака. Треба рећи да је овде у питању класичан дампинг, односно продаја стране хране на домаћем тржишту по ценама које су ниже од стварних трошкова производње (због високих субвенција);

 

– Тржиште семена за пољопривредну производњу у Румунији су углавном монополизовале велике међународне компаније (Монсанто, ДуПонт, Пионеер), које стално подижу његову цену. Сељаци не могу да користе усеве од овог семена као семе за следећу сетву, већ сваке године морају поново да га купују од истих компанија. Из оваквог описа у чланку изгледа да се ради о генетски модификованом семену (ГМ семену), чијим коришћењем су румунски сељаци доведени у потпуну зависност од страних компанија.

 

ЛАЖНА ТРЖИШНА УТАКМИЦА Ово искуство румунских сељака може да послужи као поука за српску пољопривреду. Потписивањем Споразума о сарадњи и партнерству (ССП) са ЕУ, који је потписала бивша влада Србије, биће дозвољена продаја пољопривредног земљишта странцима од 2014. године. Царине на увоз стране високосубвенционисане хране у Србији већ сада су знатно редуковане, што тешко погађа домаће пољопривреднике.

 

Српски сељаци једноставно нису припремљени за ову лажну тржишну утакмицу:

 

– Домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе храну, што доводи до нефер утакмице на штету српских сељака;

 

– Домаће пољопривредне субвенције у Србији не прима скоро 90 одсто пољопривредних газдинстава. Од 770.000 пољопривредних газдинстава у Србији само 60-80.000 газдинстава прима субвенције. (6)

 

ЗАБЛУДЕ О ПОЉОПРИВРЕДИ Требало би коначно уклонити у српској јавности постојеће заблуде о пољопривреди, које свесно или из незнања шире неки домаћи стручњаци и агроновинари, односно рећи оно што је данас добро познато светским стручњацима:

 

– Мали поседи су једнако или чак боље продуктивни од великих поседа. У неким земљама са развијеном пољопривредом просечна површина пољопривредних газдинстава је мала, па тако Италија, на пример, има око 69 одсто газдинстава која су мања од пет хектара; (7)

 

– Ниске цене хране из развијених земаља нису резултат већег знања и вештине њихових фармера, већ долазе од знатно виших пољопривредних субвенција, чиме се вештачки снижавају цене пољопривредних производа на светском тржишту (последице дампинг цена);

 

– Инсистирање на што већим приносима и интензивном коришћењу вештачких ђубрива и агрохемикалија доводи до деградације и ерозије пољопривредног земљишта. У свету је деградацијом земљишта обухваћено око 40 одсто пољопривредног земљишта, а на 25 одсто површина је тај процес посебно изражен. Деградација земљишта је највише изражена у индустријски развијеним земљама, па зато ЕУ захтева да њени фармери оставе седам одсто пољопривредног земљишта необрађено да би се земљиште опоравило. Због тога је ЕУ земљама потребно додатних седам милиона хектара у суседству, само да одрже постојећу производњу; (7)

 

– Европска унија увози више хране него што извози: она извози храну за чију производњу користи око 14 милиона хектара, а увози храну за чију производњу се користи 49 милиона хектара – што значи да ЕУ за своје потребе користи 35 милиона хектара ван граница ЕУ; (7)

 

– Успостављањем ниских цена хране на ширем тржишту Европска унија профитира двоструко: по изузетно ниским ценама увози знатно више хране него што извози; дампинг ценама хране на тржиштима сиромашних земаља она доводи до пропадања њихових малих фармера који онда продају своје земљиште странцима по изузетно ниским ценама;

 

– Пољопривредно земљиште је практично необновљив природни ресурс (јер се изузетно споро обнавља), па је зато неопходно успостављање дугорочне стратегије његовог очувања. Светско становништво се убрзано увећава, што захтева све веће количине хране и ставља пољопривреду у ред најзначајних стратешких сектора. Климатске промене, стални пораст цена енергената и компонената за производњу као и деградација пољопривредног земљишта озбиљно угрожавају светску производњу хране, што захтева укључивање много већег броја и профила стручњака за успостављање стратегије одрживе пољопривреде – на глобалном и на локалном нивоу. Неопходно је знатно веће улагање у пољопривреду да би се она припремила за све теже услове који је чекају у скорој будућности.

 

Српска влада и домаћи стручњаци би требало што пре да преиспитају одлуке бивше владе у вези са домаћом пољопривредом и да успоставе нову стратегију за њен развој. У противном, тешке последице досадашње пољопривредне политике довешће до катастрофалних последице по домаћу производњу хране. Заиста је чудно да све већи број људи у Србији увиђа данас које су економске последице отцепљења Косова, а да није свесно да ускоро може да изгуби још значајнији домаћи ресурс – српске оранице.

 

(Балканмагазин)

 

Reference:

(1) http://en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Rumania

(2) Dragocena rumunska iskustva:

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=849

(3) http://en.wikipedia.org/wiki/Agriculture_in_Rumania

(4) Stari rumunsko selo:

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=847

(5) Romania must not sell out traditional farmers to the biotech giants:

www.guardian.co.uk/commentisfree/2012/jul/10/romania-smallholder-farmers

(6) Bez žurbe u integracije.

http://poljoprivreda.info/?oid=17&id=856

(7) Ratko Karolić: Politika hrane ili zamračenje nad srpskim oranicama:

www.standard.rs/ratko-karolic-politika-hrane-ili-zamracenje-nad-srpskim-oranicama.html

Oznake: Evropska unija, poljoprivreda, Srbija